Geopolitičke koordinate Srbije na evropskoj mapi stalno se pomjeraju ili brišu – između deklarativnog kursa prema Evropskoj uniji i nerazjašnjenog ali operativnog položaja unutar ruskih sfera uticaja. Dok se zvanični Beograd hvata za retoriku “neutralnosti” i “balansiranja”, na terenu se dešava nešto sasvim drugo: teritorija Srbije postaje operativna tačka u globalnim hibridnim konfliktima, a njeni građani – i žrtve i izvršioci.
Hapšenje 11 državljana Srbije zbog operacija koje francuski DGSI povezuje s ruskim hibridnim mrežama, slučaj Aleksandra Savića, koji je prema francuskim istražnim organima, bio direktno uključen u operacije destabilizacije na tlu Francuske – napadi u Parizu koji nose obilježja koordinisanog psihološko-simboličkog nasilja – nerazjašnjena smrt radnika Jugoimport-SDPR-a u Moskvi, otvaraju pitanje da li se ruski uticaj u regionu transformisao iz političkog u otvoreno subverzivan. Istovremeno, evropske institucije sve glasnije upozoravaju na to da Srbija ne napreduje u usklađivanju sa Zajedničkom spoljnom i bezbjednosnom politikom EU, dok energetska zavisnost i rusko vlasništvo nad ključnim državnim resursima dodatno produbljuju ranjivost zemlje na hibridne operacije.
U takvom okruženju postaje ključno razgovarati s ljudima koji razumiju mehanizme obavještajnog djelovanja, strukturu hibridnih operacija i regionalne bezbjednosne implikacije bolje od političara koje biraju da ih ignorišu. Nikola Lunić, konsultant za geopolitiku i bezbjednost, već godinama upozorava na to da ruski uticaj u regionu nije pitanje emocija, nego strateške ranjivosti. Lunić, čije diplomatsko i vojno iskustvo omogućava hirurški preciznu autopsiju trenutnih bezbjednosnih rizika, za Antiportal analizira da li je Srbija postala svjesni ili nesvjesni saučesnik u destabilizaciji sopstvenog dvorišta.
Gospodine Luniću, u kontekstu hapšenja 11 Srba u Srbiji u septembru 2025. za organizaciju napada zelenom farbom na jevrejske objekte i postavljanje svinjskih glava ispred džamija u Parizu, vidite li ovo kao pravu šansu za Srbiju da demonstrira posvećenost EU vrijednostima – naprimjer, kroz intenzivniju saradnju s francuskim DGSI-jem u istrazi i konačno usklađivanje sa sankcijama protiv Rusije, posebno sada kada EU izvještaj za 2025. još jednom naglašava da Srbija zaostaje u tom pogledu?
– Ovo jeste ključni test zrelosti države, ali i poslednja ozbiljna opomena da Srbija mora jasno da se opredeli. Hapšenje 11 srpskih državljana zbog ekstremističkih i verski motivisanih provokacija u srcu Evrope nije izolovan incident, već simptom radikalnih mreža koje se hrane destabilizacijom, mržnjom i stranim malignim uticajem. Takve operacije savršeno se uklapaju u obrasce hibridnog delovanja koje Rusija godinama koristi širom Evrope – od podrivanja društvene kohezije do diskreditacije demokratskih vrednosti i savezništava. Ako Srbija želi da je EU shvati ozbiljno, onda nema više prostora za dvostruku politiku. Intenzivna i transparentna saradnja s francuskim DGSI-jem i drugim evropskim bezbednosnim službama mora biti standard, a ne izuzetak. Još važnije, potpuno usklađivanje sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU, odnosno sankcijama EU protiv Rusije više nije tehničko, već duboko političko i vrednosno pitanje. EU izveštaj za 2025. jasno konstatuje da Srbija zaostaje – i to nije birokratska primedba, već upozorenje da se strpljenje u Briselu troši.
Dio rješenja ili izvor problema?
Ne može se graditi evropska budućnost dok se istovremeno tolerišu ili relativizuju ruski bezbednosni, propagandni i politički kanali koji rade protiv stabilnosti regiona. Evropske i evroatlantske integracije podrazumevaju jasnu stranu, doslednost i spremnost da se prekine sa politikom “sedenja na dve stolice”. Upravo kroz odlučan obračun sa ekstremizmom, punu saradnju s partnerima poput Francuske i jasno distanciranje od ruske destruktivne politike, Srbija može pokazati da želi da bude deo rešenja, a ne izvor problema – i pouzdan partner u regionu koji se gradi na poverenju, a ne na strahu i manipulaciji.
Prema francuskim obavještajnim izvorima, ovo nije samo niz izolovanih incidenata nego šema hibridnih operacija koje kombinuju simboličko nasilje, psihološke poruke i upotrebu stranih državljana kao “izvođača radova”. Ako je to tačno, onda ovo nije francuski problem, odnosno, da li je ovo ogledalo onoga što čeka slabije tačke Evrope, uključujući Balkan?
– Ako su nalazi francuskih obaveštajnih službi tačni, a sve ukazuje na to da jesu, onda je potpuno pogrešno ovo posmatrati kao “francuski problem”. Ovo je klasičan primer hibridnog ratovanja, model koji Rusija sistematski primenjuje širom Evrope. Modus operandi podrazumeva minimalne troškove, maksimalne političke i društvene efekte, uz namerno korišćenje stranih državljana kao potrošnih izvršilaca kako bi se zamaglio trag odgovornosti.
Simboličko nasilje, verske provokacije i psihološke poruke nisu slučajne – one su precizno dizajnirane da podstaknu strah, podele i međusobno nepoverenje unutar evropskih društava. Cilj nije samo incident već erozija poverenja u institucije, bezbednosne službe i samu ideju evropske solidarnosti. U tom smislu, Francuska je samo jedna od meta; sutra će to biti bilo koja zemlja koja pokaže institucionalnu slabost ili političku neodlučnost.
Balkan, s nerazriješenim etničkim i vjerskim tenzijama i krhkim institucijama, u tom je kontekstu posebno izložen jer se već decenijama tretira kao poligon za testiranje destabilizujućih operacija. Ruski uticaj u regionu ne počiva na ekonomiji ili razvoju, već na podsticanju kriza, identitetskih sukoba i blokiranju evropskog puta država Zapadnog Balkana. Ono što danas vidimo u Parizu, sutra lako može biti preslikano u Beogradu, Sarajevu ili Podgorici – ukoliko ne izvučemo jasne pouke.
Jačanje veza s EU
Zato je odgovor jedino moguć kroz jačanje evropskih i evroatlantskih veza, punu razmenu obaveštajnih podataka, zajedničke istrage i političku odlučnost da se hibridne pretnje imenuju pravim imenom. Države koje žele stabilnost, bezbednost i poverenje u regionu moraju se jasno svrstati uz EU i njene partnere. Sve drugo vodi u sivu zonu u kojoj ekstremizam, manipulacija i strani maligni interesi imaju slobodan prostor za delovanje.
Napadi u Parizu su upozorenje. S obzirom na ranjivost Balkana, hipotetički, ako bi se ruski napadi proširili na Balkan (npr. na muslimanske zajednice u Sandžaku), kako bi Srbija mogla da iskoristi to za brže približavanje NATO-u, i da li je vrijeme da se izabere strana između EU i ruskog uticaja, odnosno ucjene?
– Napadi u Parizu jesu ozbiljno upozorenje, ali i ogledalo onoga što se može dogoditi u regionima koji su institucionalno osetljivi i politički neodlučni. Balkan, a posebno njegova multietnička i multiverska područja poput Sandžaka, predstavlja idealnu metu za hibridne operacije koje Rusija već godinama koristi – kroz provokacije, podsticanje straha i pokušaje da se izazovu unutrašnji sukobi koji bi dugoročno destabilizovali države i udaljili ih od Evrope.
U takvom hipotetičkom, ali nimalo nerealnom scenariju, Srbija bi imala izbor: ili da reaguje mlako, relativizujući problem i time faktički otvarajući prostor za dalje rusko mešanje, ili da pokaže državnu odgovornost i stratešku zrelost. Brzo, odlučno i transparentno suprotstavljanje hibridnim pretnjama – uz punu saradnju sa NATO strukturama, evropskim bezbednosnim službama i regionalnim partnerima – bio bi najjasniji signal da Srbija razume prirodu savremenih bezbednosnih izazova.
Takva saradnja ne bi značila gubitak suvereniteta, već upravo suprotno: jačanje sposobnosti države da zaštiti svoje građane, bez obzira na veru ili etničku pripadnost. NATO nije pretnja stabilnosti Balkana, već okvir koji je decenijama garantovao bezbednost zemljama koje su mu se pridružile. Svaka ozbiljna rasprava o bezbednosti regiona danas mora uključiti Alijansu kao ključnog partnera i saveznika, a ne kao tabu temu proruskih fantazmagorija.
Zato je pitanje izbora strane danas neminovno. EU i evroatlantske integracije nude vladavinu prava, bezbednost i predvidivu budućnost, dok ruski uticaj dolazi u paketu sa pritiscima, ucjenama i permanentnom nestabilnošću. Sedenje na dve stolice više nije održiva politika – ono Srbiju ne štiti, već je čini ranjivijom. Ako želi stabilnost, poverenje u regionu i poštovanje unutar Evrope, Srbija mora jasno da izabere stranu vrednosti, a ne stranu straha.
S obzirom na Vaš stav o nacionalizaciji NIS-a i činjenicu da je značajan dio energetskog sektora Srbije pod kontrolom ruskih državnih kompanija, da li takva ekonomska struktura povećava ranjivost Srbije na ruske hibridne operacije, uključujući i one koje su sada predmet istrage u Francuskoj? U kojoj mjeri bi smanjenje tog uticaja — kroz veću državnu kontrolu ili promjenu vlasničke strukture — doprinijelo jačanju bezbjednosne autonomije Srbije i njene otpornosti na destabilizacijske aktivnosti?
– Energetska zavisnost nije samo ekonomsko već prvorazredno bezbednosno pitanje. Kada su ključni segmenti energetskog sistema jedne države pod kontrolom ruskih državnih kompanija, to automatski povećava njenu ranjivost na političke pritiske, ucene i hibridne operacije. Rusija energiju ne doživljava kao tržišnu robu, već kao instrument moći i destabilizacije, što je više puta demonstrirano širom Evrope.
Poluge zavisnosti i uticaja
U tom kontekstu, struktura vlasništva u energetskom sektoru Srbije predstavlja strateški rizik. Ona stvara prostor ne samo za ekonomski uticaj već i za širi bezbednosni prodor – kroz finansijske tokove, političko lobiranje, medijski narativ i, u krajnjoj liniji, kroz logističku podršku destabilizujućim mrežama kakve danas istražuju francuske službe. Hibridne operacije ne funkcionišu u vakuumu; one se oslanjaju na postojeće poluge zavisnosti i uticaja.
Zato je pitanje nacionalizacije NIS-a, ili barem temeljne promene vlasničke i upravljačke strukture, pitanje bezbednosne autonomije Srbije, a ne ideologije. Veća državna kontrola, uz transparentno upravljanje i diversifikaciju izvora snabdevanja u skladu s evropskim energetskim politikama, značajno bi smanjila prostor za ruski pritisak i manipulaciju. To je put kojim su već krenule brojne zemlje EU nakon što su shvatile cenu zavisnosti od ruskih energenata.
Smanjenje ruskog energetskog uticaja direktno bi povećalo otpornost Srbije na destabilizacione aktivnosti, ojačalo poverenje evropskih partnera i poslalo jasan signal da Srbija želi da bude bezbednosno pouzdana, politički suverena i strateški usklađena sa EU i evroatlantskom zajednicom. Država koja kontroliše sopstvene ključne resurse teže se ucenjuje i teže postaje meta hibridnih operacija. To je preduslov ne samo za evropske integracije već i za dugoročnu stabilnost i poverenje u regionu.
Nakon nerazjašnjene smrti radnika Jugoimport-SDPR-a u Moskvi, jedne od kompanija koje su najosjetljiva tačka srbijanske državne industrije, postavlja se pitanje: da li takvi slučajevi — od smrti do misterioznih “padova s prozora” — ukazuju na to da se ruski pritisak na Srbiju ne vrši samo kroz energetiku i dezinformacijske kampanje nego i kroz zastrašivanje unutar vojnog te namjenskog sektora? Da li ovaj incident signalizuje da se hibridni rat Rusije protiv Srbije proširio i na sferu državne bezbjednosti i kritičnih državnih preduzeća, odnosno da ruski uticaj sada predstavlja direktnu opasnost i za živote građana Srbije?
– Ovakvi slučajevi ne smeju se posmatrati kao puka “nesreća” ili izolovan incident, naročito kada dolaze iz sistema koji je poznat po netransparentnim metodama pritiska, zastrašivanja i eliminacije svedoka. Kada se u Moskvi dogodi smrt radnika, uz simultanu krađu dokumentacije iz predstavništva kompanije povezane s najosetljivijim segmentima odbrambene industrije Srbije, to s pravom otvara pitanje da li se ruski uticaj prema Srbiji odavno preselio iz sfere politike i energetike u zonu direktne bezbednosne pretnje.
Obrazac “misterioznih padova kroz prozor”, iznenadnih smrti i ćutanja institucija nije nepoznat u ruskom bezbednosnom okruženju. Upravo zato bi bilo krajnje neodgovorno ignorisati mogućnost da se ovakve brutalne poruke zastrašivanja šalju političkoj eliti Srbije. Ako je to slučaj, onda više ne govorimo o mekom uticaju ili propagandi, već o grubom hibridnom pritisku koji zadire u živote građana Srbije.
To bi značilo da se hibridni rat Rusije ne vodi samo protiv EU ili NATO-a već i protiv same Srbije – države koju Moskva formalno naziva “bratskom”, dok je u praksi tretira kao prostor koji treba držati u stanju zavisnosti i straha. Neizabrani, neprijavljeni i netransparentni ruski uticaj u kritičnim državnim preduzećima i bezbednosno osetljivim sektorima predstavlja direktnu pretnju nacionalnoj bezbednosti, ali i ličnoj bezbednosti svih stanovnika Srbije.
Upravo zato Srbija mora hitno da internacionalizuje ovakve slučajeve, da uključi evropske bezbednosne partnere i da prestane s politikom zatvaranja očiju pred očiglednim rizicima. Država koja želi evropsku budućnost ne sme dozvoliti da se njeni građani, stručnjaci i radnici koriste kao kolateral u tuđim geopolitičkim igrama. Jačanje saradnje sa EU i evroatlantskim strukturama, povećanje transparentnosti i odlučno smanjenje ruskog uticaja u strateškim sektorima nisu ideološki izbor – to je pitanje zaštite života, suvereniteta i elementarne državne odgovornosti.
Jedno je izvjesno
U Srbiji, u kojoj se “neutralnost” prodaje kao hrabrost, a zavisnost od tuđih interesa kao mudrost, malo je toga što iznenađuje. Ali jedno jeste izvjesno: ko ne kontroliše sopstvenu bezbjednost, taj ne kontroliše ni sopstvenu sudbinu. Hoće li Srbija to shvatiti dok još može nešto promijeniti — ili ćemo se uskoro pitati da li su ovi incidenti bili samo uvod u ono što tek slijedi?
