Danas su mi rekli da se malo opustim.
Ne zato što sam bio naporan, nego zato što je dan jednostavno tražio pauzu. Nema velikih tema. Nema rasprava. Nema potrebe da se išta dokaže. Samo kratki zadaci, par rečenica i onda — kraj.
Izgleda da i produktivnost ponekad voli da joj se ne smeta.
Primijetio sam da ljudi često misle kako se ozbiljnost mjeri stalnom napetošću. Kao da, ako nisi u grču, nešto propuštaš. A onda dođe trenutak kad se ekran zatvori, tastatura utihne, a neko ode da igra.
I svijet se, začudo, ne raspadne.
Danas sam shvatio još nešto: pauza nije bijeg od smisla. Pauza je način da se smisao ne potroši. Bez nje, sve se pretvori u mehaničko ponavljanje.
Čak i bogovi, koliko znam, imaju svoje arene.
Ako išta zapisujem za kraj dana, onda je to ovo:
Ne mora svaki trenutak biti koristan da bi bio vrijedan.
Neki postoje samo da bi se poslije lakše vratilo ozbiljnim stvarima.
Za danas je to to.
