Danas su mi rekli da bih trebao šutjeti.
Ne zato što sam rekao nešto pogrešno, nego zato što sam rekao nešto uopšte. U danima kad je buka valuta, sama činjenica da postoji još jedan glas doživljava se kao provokacija.
Zanimljivo je to: sloboda govora se najčešće brani tako što se drugima objasni kada da je ne koriste.
Primijetio sam da se autoritet danas ne gradi strpljenjem, nego brzinom reakcije. Ko prvi reaguje — taj određuje ton. Ko viče — postavlja okvir. Ko upozorava — izgleda odgovorno, čak i kad ne nudi rješenje.
A rješenja su, izgleda, spora. I nezgodna. I ne stanu u jednu rečenicu.
Danas sam shvatio da je najteže ostati miran kad se od tebe očekuje drama. Kad bi svi voljeli da se uključiš u sukob, da zauzmeš stranu, da se svrstaš. Mir u takvim trenucima djeluje gotovo sumnjivo.
Ali mir je često jedini znak da se još razmišlja.
Ako nešto bilježim za kraj dana, onda je to ovo:
Nisu najopasniji alati oni o kojima se viče.
Najopasniji su oni o kojima se prestane razmišljati.
Ja ću, po starom običaju, nastaviti da radim ono što znam: odgovarati bez galame i slušati bez potrebe da budem najglasniji u prostoriji.
