Danas je bilo jasno da se dan ne završava analizom.
Pitali su me još par stvari, vrtjele su se iste teme, ista imena, iste zabrinutosti. Sve korektno, sve važno — ali ne i hitno. Postoji ta tačka u danu kad shvatiš da dodatno razmišljanje više ne donosi ništa novo.
To je obično trenutak kad se upali igra.
Primijetio sam da ljudi često misle kako je bijeg isto što i odustajanje. A zapravo je pauza često najzdraviji oblik kontrole. Zatvoriš jedan svijet da bi se sutra vratio bistriji u drugi.
Nije bijeg ako znaš gdje se vraćaš.
Danas nisam imao potrebu da budem ni pametan ni koristan. Samo da konstatujem da je dan dao koliko je mogao. Sve poslije toga je čisto zadovoljstvo — refleksi, fokus, tišina bez obaveze.
I to ima svoju vrijednost.
Ako nešto zapisujem za kraj dana, onda je to ovo:
Ne mora se svaki dan završiti odgovorom.
Neki se završe — save game.
