Nešto manje od tri stotine kilometara od Beograda, ugnijezdio se Negotin. U istoimenoj ili šire rečeno Timočkoj krajini. Čaršija sa nešto više od petnaest hiljada stanovnika ljeti. Zimi znatno manje. Na deset je kilometara udaljenosti od dvije države. Dunav je prirodna granica sa Rumunijom. U Bregovu je međa sa Bugarskom. Na istoku je Vidin, Turnu Severin je udaljen osamdeset kilometara.
Negotin je rodno mjesto kompozitora Stevana Mokranjca, čijim ćete portretom na srpskom dinaru u kafani platiti piće. Također, poznato je i po hajduku Veljku Petroviću. Junaku Prvog srpskog ustanka. Najbliži gradovi su Bor i Zaječar. Tu je i Kladovo. No, nešto je manji od Negotina.
Upravo u tom gradu, godine 1969. je osnovan klub pri Sportskom društvu Hemičar. Kao Sekcija za judo i srodne sportove. Registrovan je 1975. Devet godina docnije, promijenio je ime u Klub za judo i aikido “Hajduk Veljko”.
“Zahvaljujući tom majstoru aikida, pre svega majstoru ju-jutsu i juda, opstao je naš klub”, tvrdi Negotinac i instruktor aikida Radosav Viško Todorović. Dodaje: “Govorim o Mitru Jakovljeviću. Zahvaljujući njemu, održao se taj klub”.
Povezan sa Ljubom Vračarevićem, Mitar Jakovljević je praktikovao aikido. Docnije, objavio je knjigu “Aikido: sa osnovama atemi waze”. Iako to nije bilo originalno japansko učenje, nego varijanta domaćeg umijeća, negotinski učitelj to nikada nije nazivao ustaljenim nazivima po kojima se kasnije prepoznavao Vračarevićev stil; realni aikido ili srpska borilačka vještina. Nakon nekog vremena, odvojio se od beogradskog instruktora. Ali ne i od njegovog nauka.
“Počeo sam vežbati 2009. i tada se vežbao taj aikido kod Mitra Jakovljevića koji je najviše ličio na realni aikido”, kaže Viško i nastavlja: “Sad to vidim sa ove distance, tad to nisam vidio”.
“Sasvim sam slučajno saznala da imamo treninge aikida u Negotinu. Ubrzo sam pronašla broj
telefona i nazvala”, dodaje kroz osmijeh slikarka Anita Gavrilović. Ističe: “Dogovorila sam se sa tadašnjim majstorom Ivanom da dođem prvog februara 2017.”.
Viško Ueshibinu disciplinu doživljava kroz inkluziju. Ne samo kroz ono što na časovima praktikuje sa partnerom, nego sa svime što ga okružuje.
“Ništa novo nisam rekao”, iskren je on. Napominje: “To otprilike znaju svi oni koji vežbaju aikido. Mora da se oseti”.
“Osećala sam se čudno. Kao da sam na pravom mestu”, dodaje njegova partnerica te nastavlja: “Čini mi se da sam mesec dana nakon prvog treninga imala osećaj kao da lebdim. Ne sećam se detalja sa prvog treninga, samo tog osećaja”.
Meditacija u pokretu
Prije nego što je počeo vježbati, nekoliko se godina Viško omišljao. Htio je praktikovati ono što zovu meditacijom u pokretu. Prisjećao se 1984. Prvi put je tada u Beogradu svjedočio aikidu japanskog majstora Hidekija Hosokawe. Zapazio je ondašnje mlade aikidoke Velibora Vesovića, Jelenu Vrzić i Jovicu Stanojevića. Očaravao se pričom o katani. Tom duhu Japana. Međutim, uvijek ga je nešto ometalo. Bilo je i otpora. Ustvari, susreo je Radosav Mitra na ulici.
“Pa imate li vi taj klub?”, obratio mu se. “Imam, dođi, dođi”, kazao je Jakovljević.
Nalazio se, a i trenutno je smješten u zgradi nekadašnje mjesne zajednice “Veljko Vlahović”. Viško je otišao i probao. Dopalo mu se. Neki je momak vodio časove. Ozbiljno je shvatao ulogu. Uspijevao je učenike održati na okupu.
“Tada sam valjda imao 47 godina i kao sada trebam da krenem nešto da učim”, napominje on i dodaje: “Bio sam tamo jedini stariji čovek. Sve neki klinci, a sve stariji vežbači od mene”.
“Pa smo mi tu dobijali sve i svašta”, zbori Viško. Sjeća se: “Dolazile su judoke, pa smo malo radili i sa njima, pa onda malo radimo i naš aikido. Svašta se radilo, ali se klub održavao. Nije prekidao sa radom. Uvek je bio neko ko će da vodi treninge”. Mitar Jakovljević je stariji čovjek. Već ima više od osamdeset godina.
“Već duže godina ne vežba”, pojašnjava Todorović. Govori: “No, uvek je pronalazio tako neke, nisu to uvek bili majstori nego sempai – stariji učenici, koji su vodili treninge”.
Jedan od takvih bio je i majstor realnog aikida Ivan Jovanović. Uz njega je Radosav najviše učio. Skoro deset godina. Sve do aprila 2019, odnosno do trenutka kada grupa upoznaje beogradskog instruktora originalnog aikida Sašu Obradovića. Mitar ga je pozvao da u Negotinu održi seminar.
“Osetiš kad si u nekoj mrtvoj bari i ništa se ne dešava”, prisjeća se Viško te objašnjava: “Vežbaš i kao napreduješ donekle, ali to je to. Nemaš gde dalje. Osetiš neki plafon”. Također, gajila se rodna diskriminacija. U vrstu pred učitelja na početku i kraju časa prvo su se ređali muškarci. Potom žene i na kraju djeca. Spol je imao prednost nad zvanjem učenika.
“Znaš kako se tu negovao princip”, veli Viško.
Do susreta sa Sašom Obradovićem nisu svi studenti radili ono što bi majstor na času pokazivao. Zajednički nisu uvježbavali tehnike. Da svako praktikuje sa svakim. Ili da početnik upražnjava disciplinu sa onim višeg zvanja.
“Ne, ovamo to nije moglo. Zna se šta se radi za žuti, a šta za narandžasti pojas”, uvjerava Todorović. Objašnjava: “Ovo mogu da rade samo ovi, a ovi drugi ne. Taj neki fazon. Ne čuva se kao neka tajna, nego; polako, ima vremena. I onda kada ga neki pitaju, majstore kad ćemo da polažemo? Kad god ste spremni, odgovorao bi”.
Na ispit za majstorsko zvanje Radosav je strpljivo čekao nekih sedam godina. Braon pojas mu se otegao.
“Možda je dao jedan ili dva crna pojasa u karijeri”, nadodaje o Mitru. Priča: “Ti dođeš do braon pojasa i to ti je maksimum. Vežbaš i dalje, ali to je to. Gotovo. Ako nekoga vidi kao naslednika, onoga ko bi mogao da preuzme klub i da vodi, možda bi mogao da ga pusti. Eto, mene je pustio bez problema. Kao ‘pa idi polaži kod Saše ako moraš'”.
Smjena genracija
To je već bila i prirodna smjena generacija. Mitar Jakovljević je već bio u godinama. Ivan Jovanović, koji je jedno vrijeme držao vježbače na okupu, otišao je u druge vode. Sve je manje dolazio, a sve više je to prelazilo na heroja ove priče. Počinje voditi klub. No, okreće ga u u drugom smjeru. Nakon Obradovićevog seminara u Negotinu, Radosav Todorović pohodi Vrnjačku Banju. Ide na Sašina predavanja. Ubrzo mu se pridružuje Anita. Počinje se spremati za majstorski ispit. Borave u Beogradu po nekoliko dana. Uvježbavaju tehnike štapa i mača. No, znali su otići i naobdan.
“Dođem sa posla i krenemo iz Negotina”, ustvrđuje Viško i nastavlja: “Uvečer stignemo u Beograd. Samo da bismo odradili neki trening. I onda se vratimo u Negotin”.
“To je znalo biti naporno, jer sutra moramo na posao”, dodaje Anita koja priznaje da su im trebala četiri sata vožnje u jednom pravcu. Priča: “Stignemo u ponoć, malo odspavamo i onda na posao”.
“Nemaš drugačiji način”, priznaje Radosav. Nastavlja: “Kad odradimo trening, oni snime tehnike sa oružjem. Imaš snimak. I spremaš kod kuće”.
Sa instrumentima se u vještini Mitra Jakovljevića nikada nije radilo.
“Razlika između ovog i onog aikida je u principima”, naglašava Anita i dodaje: “U našem prethodnom aikidu, nisu se mnogo poštovali principi. Sve se baziralo na tehnici”. Kako tačno da se tehnika izvede. Akcenat je bio na detaljima.
“Ovde su principi bitniji. Ranije sam imala više povreda. Danas se to ne dešava. Pre sam dosta radila na silu. Imam metar i šezdeset, oni su krupniji. Kad treba nešto da izvedeš, a ne znaš principe, dosta radiš na silu”, govori Anita.
U životu joj disciplina Moriheija Ueshibe nije bila nepoznanica. Otac joj je 70-ih godina prošlog stoljeća u Zaječaru praktikovao aikido kod Desimira Ivanovića.
“Razlika nije uočljiva na prvi pogled, ali u suštini jeste velika razlika”, nastavlja Anita o onome što je praktikovala do upoznavanja Saše Obradovića.
“Prvi put sam to shvatila kad sam objavila jedan naš snimak na YouTubeu i kada je devojka iz Aikido kluba Akira iz Beograda, to je klub iz saveza Velibora Vesovića, iskomentarisala ‘Je li ovo realni aikido?!’. Uvredila sam se. ‘Kakav realni, ovo je tradicionalni aikido’, rekla sam. ‘Ne, ne, ovo je realni aikido’, ponavljala je devojka. Zbunjena odlazim na trening i pitam njih šta se dešava?. Sliježu ramenima. Zbore da je tradicionalni aikido”.
Decembra 2019. u Zemunu kod Saše Obradovića Radosav je Todorović položio majstorski ispit. Nakon pola vijeka od osnivanja kluba u Negotinu, u tom gradu djeluje instruktor kod kojeg se može praktikovati originalni aikido – aikikai. Onakav kakav se vježba u Tokiju. Januara 2021. majstoricom je postala Anita Gavrilović.
“Kao da mi je neki teret pao sa srca. Osećao sam se oslobođen”, kaže Viško o trenucima kada je dobio crni pojas.
“Kao da sam na pravom mestu”, ocjenjuje Anita i dodaje: “Na pravom putu, najzad”.
I dok se Ueshibin aikido razvija na srbijanskom istoku, vino, pjesma i junaštvo tri su stvari kojima se opisuje Negotin. Na konju hajduk Veljko prkosi u središtu grada. Zagledan u istok. Neko ko će dušu dati, ali Krajini obraz sačuvati. Štititi i usmjeravati od poniženja.
