Dok se u Srbiji demografska kriza i dalje pokušava amortizovati populističkim mjerama, brojke pokazuju društvo koje ubrzano stari i gubi reproduktivnu bazu. Sistem pokušava proizvesti optimizam kroz statistiku rođenih, ali demografija u međuvremenu ispisuje tamniju priču — o praznim školama, sve starijim gradovima i generacijama koje odlaze brže nego što nove dolaze.
A demografska kriza Srbije ne dešava se samo u porodilištima. Ona prolazi i kroz bolničke hodnike, zakašnjele preglede, cigarete, alkohol, hronične bolesti i obrasce ponašanja zbog kojih muškarci u Srbiji žive gotovo šest godina kraće od žena. Prolazi kroz sistem u kojem se o natalitetu govori glasno, a o mortalitetu gotovo uvijek prekasno.
Upravo zato razgovor s dr. Ivanom Marinkovićem, višim naučnim saradnikom u Centru za demografska istraživanja Instituta društvenih nauka u Beogradu, pomjera fokus s uobičajene balkanske opsesije natalitetom na ono što mnogo preciznije otkriva stanje jednog društva: preranu smrtnost, javno zdravlje, demografsko starenje, migracije i granice sistema koji pokušava održati stabilnost dok mu se stanovništvo istovremeno osipa i stari.
Njegova analiza nije katastrofična, ali je možda upravo zato mnogo neugodnija: Srbija nije na “tački bez povratka”, ali jeste ušla u fazu u kojoj više nema brzih i jednostavnih rješenja. Zato ovo nije razgovor o tome koliko ljudi Srbija ima. Brojke više nisu poenta. Poenta je ono što se dogodi kada depopulacija prestane biti prognoza i postane infrastruktura svakodnevnice.
Vaša doktorska disertacija bavila se razlikama u smrtnosti po spolu, a podaci su neumoljivi: jaz od gotovo šest godina u korist žena jasno pokazuje da muškarci u Srbiji “sagorijevaju” mnogo brže. Gdje su glavni uzroci tog jaza — u životnim navikama poput pušenja i alkohola, u odnosu prema zdravlju ili u širim društvenim obrascima?
Razlika u očekivanom trajanju života između muškaraca i žena u Srbiji, koja iznosi oko pet do šest godina, nije posledica jednog faktora, već kombinacije bioloških, životnih navika i društvenih uticaja. Ono što je važno naglasiti jeste da istraživanja pokazuju da biološki faktori imaju određenu ulogu i da žene u svim društvima žive duže od muškaraca (negde je razlika minimalna, a negde je i preko 10 godina), ali da su razlike u ponašanju i načinu života presudne.
Šest godina manje: gdje muškarci gube život?
Kada govorimo o konkretnim uzrocima, najznačajniji su upravo oni koje ste pomenuli – pušenje i alkohol. Pušenje se u literaturi često izdvaja kao pojedinačno najvažniji faktor razlike u smrtnosti po polu, dok je u zemljama Istočne Evrope, uključujući Srbiju, dodatno izražen i negativan uticaj prekomerne konzumacije alkohola, kao i veća učestalost nasilnih smrti kod muškaraca. Međutim, možda još važniji sloj objašnjenja leži u odnosu prema zdravlju. Muškarci ređe odlaze na preventivne preglede, kasnije se javljaju lekaru i generalno manje vode računa o zdravlju. Sa druge strane, žene češće koriste zdravstvene usluge i imaju razvijeniju zdravstvenu svest, što dugoročno utiče na nižu smrtnost.
Tu su i širi društveni obrasci. Na primer, bračni status, obrazovanje i socioekonomski položaj imaju jači uticaj na zdravlje muškaraca nego žena. Neoženjeni muškarci, recimo, u proseku više puše i piju, ređe idu kod lekara i imaju veći rizik od povreda i rizičnog ponašanja. Zato se može reći da muškarci u Srbiji ne “sagorevaju” brže zbog jednog uzroka, već zbog kumulativnog efekta rizičnijih životnih navika, slabije brige o zdravlju i nepovoljnijih obrazaca ponašanja, koji se oblikuju kroz društvene norme i očekivanja.
Da li je najefikasnija demografska mjera za Srbiju zapravo ona najmanje glamurozna: radikalno unapređenje javnog zdravstva, prevencija i rana dijagnostika?
Mislim da je to jedno od ključnih pitanja, upravo zato što je odgovor mnogo ozbiljniji nego što na prvi pogled deluje. U javnosti se demografska politika gotovo uvek svodi na podsticanje rađanja, ali istraživanja pokazuju da u demografski starim društvima, kakvo je Srbija, efekti povećanja fertiliteta postaju ograničeni zbog same starosne strukture stanovništva. Drugim rečima, nije problem samo što se rađa malo dece, već i to što je generacija žena u reproduktivnom dobu brojčano znatno manja nego pre nekoliko decenija. Zbog toga čak i značajniji rast fertiliteta ne može brzo promeniti ukupnu populacionu dinamiku. U tom kontekstu, smanjenje mortaliteta postaje izuzetno važna komponenta demografske politike. Srbija i dalje ima relativno visoke specifične stope smrtnosti u poređenju sa razvijenim evropskim zemljama, naročito kod sredovečnog i starijeg stanovništva. To znači da postoji prostor da se kroz prevenciju, raniju dijagnostiku i efikasnije lečenje produži očekivano trajanje života i smanji broj prevremenih smrti.
U svojim radovima upravo sam naglašavao da pozitivne promene u mortalitetu mogu imati značajan efekat u kratkom i srednjem roku, čak i kada fertilitet ostaje nizak. Naravno, ni to samo po sebi ne može potpuno zaustaviti depopulaciju, ali može značajno ublažiti njen intenzitet i istovremeno poboljšati kvalitet života stanovništva. Zato možda najvažnija demografska mera za Srbiju jeste unapređenje javnog zdravlja. Ona nije politički atraktivna kao jednokratni finansijski podsticaji, ali dugoročno može dati mnogo stabilnije rezultate, ne samo demografske, već i ekonomske i socijalne. Posebno je važno što ulaganje u zdravstvo nema efekat samo na produženje života, već i na očuvanje funkcionalnosti starijeg stanovništva. U društvu koje ubrzano stari, pitanje nije samo koliko ljudi dugo žive, već koliko mogu živeti zdravo i aktivno.
Na osnovu Vaših analiza Srbija bi sredinom vijeka mogla pasti na 3,5 do 4 miliona stanovnika. Da li javnost uopšte razumije šta znači živjeti u tako malom i izrazito starom društvu?
Mislim da javnost još uvek nedovoljno razume šta se zapravo dešava, jer ove promene nisu specifične samo za Srbiju, one su deo šireg procesa koji nazivamo demografskom tranzicijom. Sve razvijene zemlje prošle su kroz fazu u kojoj se visoke stope rađanja i umiranja zamenjuju niskim stopama. Posledica toga je da se rađa manje dece nego što je potrebno za prostu reprodukciju stanovništva, što dugoročno vodi ka starenju i smanjenju broja stanovnika. U tom smislu, Srbija nije izuzetak, ali jeste u nepovoljnijoj poziciji, jer se taj proces kod nas odvijao brzo i uz snažnu emigraciju mladog stanovništva. Danas već imamo situaciju da je skoro trećina stanovništva starija od 60 godina, dok je udeo mladih drastično smanjen. To menja gotovo sve, od tržišta rada i penzionog sistema, do načina funkcionisanja porodice i lokalnih zajednica.
Važno je naglasiti i jednu često zanemarenu činjenicu. Nijedna evropska zemlja dugoročno nije uspela da vrati nivo rađanja na nivo zamene generacija, što je oko dvoje dece po ženi. Zbog toga se depopulacija ne može zaustaviti samo pronatalitetnim merama. One mogu ublažiti pad, ali ga ne mogu preokrenuti. U praksi, jedini mehanizam koji je u savremenim društvima dao rezultate jeste migracija, odnosno privlačenje mlađeg stanovništva. Zemlje koje su u tome uspešne uspevaju da uspore starenje i stabilizuju broj stanovnika, dok one koje su emigracione, poput Srbije ali i drugih država na Balkanu, ulaze u ubrzanu depopulaciju.
Bavite se demografskim starenjem. Kako u Srbiji, s ogromnim jazom između bogatih i siromašnih, uopšte izgleda prilagođavanje sistema starom stanovništvu? Nije li to zapravo prisiljavanje penzionera da rade dokle god mogu da stoje na nogama?
To je česta percepcija, ali mislim da je pojednostavljena i delimično pogrešna. Prilagođavanje društva starenju ne znači “terati penzionere da rade”, već pre svega znači stvoriti uslove da ljudi mogu da žive dostojanstveno u starosti, uz adekvatnu zdravstvenu zaštitu, socijalnu sigurnost i podršku u zajednici. Problem u Srbiji je što se taj proces odvija u veoma nepovoljnom kontekstu, uz izražene regionalne i socijalne nejednakosti i ograničene institucionalne kapacitete. U takvim uslovima, sistem često ne uspeva da obezbedi dovoljnu podršku starijima, naročito u ruralnim i siromašnijim sredinama, gde se starenje i depopulacija preklapaju.
Dostojanstvena starost? Ne
Kada govorimo o produženju radnog veka, to u savremenim politikama ne podrazumeva prinudu, već mogućnost. Ideja je da oni koji žele i mogu da ostanu aktivni imaju tu opciju, jer to ima pozitivne efekte i na njihovo zdravlje i na održivost sistema. Međutim, u društvima sa velikim nejednakostima, kao što je Srbija, postoji realan rizik da se ta “mogućnost” u praksi pretvori u nužnost za deo populacije, posebno za one sa nižim primanjima. Dodatni problem je što su penzije često nedovoljne za dostojanstven život, a istovremeno je pristup zdravstvenim i socijalnim uslugama neujednačen. Na primer, podaci pokazuju da veliki deo starijih ima hronične bolesti, ali vrlo mali procenat koristi organizovanu kućnu negu. To znači da se teret brige prebacuje na porodicu ili na same starije osobe. Zato je suština prilagođavanja starom društvu mnogo šira: to je pitanje razvoja sistema dugotrajne nege, jačanja lokalnih usluga, smanjenja siromaštva u starosti i očuvanja socijalne uključenosti. Ako se to ne uradi, onda zaista postoji opasnost da starost postane period produžene ekonomske nesigurnosti, a ne dostojanstvenog života.
Ističete da je Srbija demografski stara zemlja i da su projekcije o povratku na brojke od prije nekoliko decenija čista naučna fantastika. Dok se u javnosti barata populističkim mjerama, tvrdite da je proces depopulacije u Srbiji zapravo duboko ukorijenjen u demografskoj strukturi. Da li je Srbija već prešla tačku u kojoj natalitetna politika više nema koga da stimuliše jer je reproduktivna baza prosto iscurila?
Ne bih rekao da je Srbija “prešla tačku bez povratka”, ali jeste ušla u fazu u kojoj su efekti natalitetne politike nužno ograničeni. Razlog za to je ono što u demografiji nazivamo strukturnom ili demografskom inercijom. Naime, Srbija već decenijama ima nizak fertilitet, još od sredine 20. veka rađa se manje dece nego što je potrebno za prostu reprodukciju. To znači da su generacije koje danas ulaze u reproduktivni period brojčano znatno manje nego ranije. Drugim rečima, i kada bi se danas povećao broj dece po ženi, ukupan broj rođenih ne bi mogao značajno da poraste jer jednostavno ima manje žena koje rađaju. To je suština problema: reproduktivna baza se već smanjila. Zato često kažemo da depopulacija nije samo posledica niskog nataliteta danas, već posledica demografskih procesa koji traju decenijama. To, međutim, ne znači da natalitetna politika nema smisla. Ona može ublažiti pad i poboljšati uslove za roditeljstvo, ali ne može sama po sebi vratiti stanovništvo na nivo od pre nekoliko decenija.
Takva očekivanja zaista spadaju u domen političke retorike, a ne realnih demografskih scenarija. Ako se želi ozbiljniji efekat, politika mora biti šira – kombinacija podrške porodici, smanjenja emigracije i, dugoročno, čak i promišljene migracione politike. Bez toga, i uz najbolju natalitetnu politiku, broj stanovnika će nastaviti da opada.
Govorite o tome da će Srbija morati da se osloni na imigraciju kako bi održala penzioni i zdravstveni sistem. Već 2022. ste rekli da bi Srbija mogla postati poželjna za imigraciju, ali ste kritikovali činjenicu da nema pouzdanih podataka o vanjskim migracijama. Četiri godine kasnije – da li se išta promijenilo po pitanju podataka? I važnije: ima li Srbija uopšte kapacitet da migraciju pretvori u dugoročnu stabilizaciju, a ne samo kratkoročno krpljenje?
Kada je reč o podacima, nažalost, suštinski se nije mnogo promenilo. Srbija i dalje nema pouzdan, integrisan sistem praćenja spoljnih migracija. Podaci se i dalje u velikoj meri zasnivaju na prijavama prebivališta, koje su poznato nepouzdane, jer veliki broj ljudi nikada formalno ne odjavi odlazak. Zbog toga smo često prinuđeni da procene emigracije pravimo indirektno ili čak na osnovu statistika zemalja prijema, što je metodološki daleko od idealnog. Drugim rečima, danas bolje razumemo razmere problema, nego pre deset godina, ali i dalje nemamo precizne instrumente da ga merimo u realnom vremenu. To je ozbiljan limit za bilo kakvu aktivnu migracionu politiku.
Tri elementa su ključna
Da bi migracija bila dugoročno rešenje, potrebna su tri ključna elementa:
– Prvo, selektivnost – da dolaze ljudi koji zaista ulaze u tržište rada i doprinose sistemu, a ne samo prolazni ili kratkoročni radnici.
– Drugo, integracija – obrazovni sistem, tržište rada i zdravstveni sistem moraju biti sposobni da uključe te ljude kao trajne stanovnike, a ne kao “privremenu radnu snagu”.
– Treće, institucionalni okvir – jasna i stabilna migraciona politika, koja danas u Srbiji praktično ne postoji u strateškom smislu.
Bez toga, migracija zaista ostaje samo kratkoročno “krpljenje”, popunjavanje rupa na tržištu rada, bez dubljeg demografskog efekta. Važno je razumeti i jednu širu stvar. Srbija više nije samo emigraciona, već polako postaje i imigraciona zemlja, ali u vrlo specifičnom, “protočnom” smislu. Deo stranaca dolazi, ali značajan deo ne ostaje dugoročno. Zato je ključna dilema sledeća: da li Srbija želi da bude tranzitna ili imigraciona zemlja? To nije demografsko pitanje, već politička odluka. Ako se ta odluka ne donese jasno i na vreme, migracije će postojati, ali bez efekta na stabilizaciju stanovništva i sistema.
Srbija, Hrvatska i BiH dijele nizak fertilitet, starenje i iseljavanje, ali ne istu institucionalnu sposobnost da na to odgovore. Gdje biste Srbiju smjestili između hrvatskog modela prilagođavanja kroz EU okvir i bh. problema nefunkcionalnog sistema?
Hrvatska ima prednost članstva u Evropskoj uniji, što joj daje pristup fondovima, ali i jasniji institucionalni okvir za upravljanje demografskim procesima. Međutim, važno je naglasiti da ni taj model nije uspeo da zaustavi depopulaciju. Hrvatska i dalje beleži snažan pad broja stanovnika, upravo zbog kombinacije niskog fertiliteta i intenzivne emigracije. Sa druge strane, Bosna i Hercegovina ima ozbiljne institucionalne probleme koji otežavaju čak i osnovno praćenje demografskih tokova i sprovođenje bilo kakve konzistentne politike. Srbija je, uslovno rečeno, između ta dva modela. Ima funkcionalniji statistički i institucionalni sistem nego BiH, što omogućava relativno pouzdano praćenje populacionih promena i donošenje politika. Istovremeno, nema institucionalne i finansijske kapacitete koje pruža EU okvir, niti mehanizme koji bi omogućili sistemsko i dugoročno upravljanje migracijama i demografskim razvojem. Dodatni problem je što se Srbija, kao i region u celini, suočava sa istim strukturnim ograničenjem, niskim fertilitetom i dugotrajnim iseljavanjem, što znači da čak i uz bolje institucije, prostor za manevar ostaje ograničen. Zato je možda najpreciznije reći da Srbija ima kapacitet da razume problem, delimično i da na njega reaguje, ali još uvek nema kapacitet da ga dugoročno stabilizuje.
Na kraju – da li ste pesimista koji smatra da je Srbija (i Balkan) već prešla tačku bez povratka, gdje se demografski trendovi mogu samo ublažavati, ali ne i suštinski preokrenuti? Ili još vjerujete da postoje ozbiljne, sistemski provedene mjere koje bi mogle značajno promijeniti putanju?
Ne bih sebe nazvao pesimistom, ali svakako jesam realista. Demografski procesi su spori i inertni, i kada jednom uđu u fazu niskog fertiliteta i starenja, kao što je slučaj sa Srbijom i većim delom Evrope, oni se ne mogu lako “preokrenuti”. U tom smislu, trendovi se pre svega mogu ublažavati, ali ne i radikalno promeniti u kratkom ili srednjem roku. To, međutim, ne znači da nema prostora za delovanje. Postoje ozbiljne, sistemski sprovedene mere, od unapređenja javnog zdravlja i produženja zdravog životnog veka, preko pametne migracione politike, do stvaranja stabilnijih uslova za zasnivanje porodice, koje mogu značajno uticati na kvalitet demografskog razvoja, čak i ako ne promene njegov osnovni smer.
Ako izađemo malo iz usko demografskog okvira, možda je korisno sagledati širu sliku. Balkan je prostor koji ima izuzetne prirodne i geografske prednosti i teško je zamisliti da dugoročno ostane demografski prazan. Istorijski gledano, prostor se menjao, populacije su dolazile i odlazile, ali život se uvek obnavljao. Istovremeno, živimo u vremenu velikih transformacija, ne samo demografskih, već i tehnoloških i civilizacijskih. Sa te tačke gledišta, globalno usporavanje rasta stanovništva može se posmatrati i kao deo šire ravnoteže. Sa stanovišta prirode, planeta svakako nije ugrožena zbog manjka ljudi, već obrnuto zbog prevelikog pritiska. Na kraju mogu reći da nismo na tački bez povratka, ali jesmo na tački gde više nema brzih i jednostavnih rešenja. Demografija više nije pitanje “koliko nas ima”, već kakvo društvo gradimo sa onim brojem ljudi koji imamo.
Nije više važno koliko nas ima
Marinković nam nije ponudio ni paniku ni utjehu. Ponudio je nešto mnogo neugodnije: sliku regiona koji ne nestaje kroz spektakularnu katastrofu, nego polako ulazi u demografsku inerciju — kroz starenje stanovništva, preranu smrtnost muškaraca, generacije koje više nisu dovoljno brojne da zamijene one koje odlaze i sisteme koji se sporo prilagođavaju novoj realnosti. Srbija, Hrvatska i BiH dijele isti demografski teret i isti problem sporog prilagođavanja stvarnosti koja je odavno promijenila pravila, ali ne i iste kapacitete da joj se suprotstave.
Na kraju možda više nije ni važno koliko nas ima. Važno je kakva društva ostaju kada demografija prestane biti projekcija i postane okvir svakodnevice.
