U zemlji gdje je zakon bio tek prijedlog, a kumstvo sveti pečat, živio je Mićo. Imao je auto star koliko i on – vjernu mašinu s pet kvarova i tri uspomene. Došao je dan tehničkog pregleda, a Mićo, pošten i naivan, odluči da će proći po zakonu.
Stao je u red, stegao zube i predao dokumente. Srce mu je lupalo, ali nadao se čudu. Auto mu, naravno, nije prošao, ne zato što mu je lampica neispravna, već zato što, kako mu je inspektor objasnio, “procedura nalaže da vam nešto fali”.
Inspektor, čovjek umornog lica, vrati mu papire i pogleda ga zbunjeno.
“Slušaj, Mićo”, reče tiho, “Ne fali ti papir, druže. Fali ti… kafa”.
Mićo se zbunio. Mislio je da traži mito, ali nije imao pojma da je taj čin postao dublja, neformalna obaveza. Inspektor je slegnuo ramenima: “Ako ne dam, reći će da ne poštujem kolegijalnost. Svi daju i svi uzimaju, to je naša nepisana procedura”.
Mićo je izašao, zamišljen. A onda mu je sinulo. Nije problem ni auto, ni papiri, problem je što nije poveo kumu. Pravi tehnički pregled ne radi se na liniji, već u kafani, između dva roštilja i tri krštenja.
Vratio se i prošaptao: “Inspektore… moja kuma, Jela… je li ona tvoja?”
Inspektor podiže obrvu: “Jela iz kafane? Njen muž je brat mog sestrića. Što?”
“Pa, kumin rod, jelde. Treba li taj auto pogledati?”, reče Mićo.
U tom trenutku, zakon i pravila su se srušili kao kula od karata. Auto star koliko i Mićo iznenada je postao ispravan za svemirski program. Inspektor je zaokružio sve ‘da’, stavio dva pečata i nazdravio kuminom rodicom.
Mićo je prošao tehnički ne zato što mu je auto bio ispravan, već zato što je kumstvo nadređeno zakonu.
A oni najhrabriji i najnaivniji i dalje dolaze na tehnički, s ispravnim autima i punim novčanicima, ne znajući da to nije ni blizu dovoljno. Treba ti samo jedna stvar: veza.
Jer u toj zemlji, tehnički pregled nikad nije podrazumijevao auto, nego tebe – ko ti je kum, ko ti je stric i koliko daleko si spreman da se sagneš.
Upozorenje: Bajka sadrži elemente fantazije koji mogu uznemiriti realiste.
