Svijet okreće novu stranicu. Mi opet u istom poglavlju. Svijet je s novom godinom ušao u novu globalnu konfiguraciju obilježenu nestabilnošću, kratkoročnim savezima i stalnim krizama. Promjene su brze, nepredvidive i često nasilne. Sve ukazuje na to da će i taj okvir uskoro postati tijesan. Staro više ne funkcioniše, novo još nema oblik, a politika se sve češće svodi na improvizaciju pod pritiskom. Na Balkanu je situacija stabilnija — ovdje se u novu godinu ulazi unazad. Dok ostatak svijeta proizvodi nove konflikte, mi revnosno recikliramo stare. Devedesete nisu prošle, one nas ritualno dočekuju svake nove godine. Globalno selo gori, a mi se više i ne češljamo.
Čedomir Stojković, istaknuti beogradski advokat i politički disident, jedan je od najglasnijih javnih kritičara ruskog “šaptanja”, suptilnih i subverzivnih taktika FSB-a koje potkopavaju institucije u Srbiji, fragmentiraju nacionalnu koheziju i preoblikuju javni diskurs u skladu s kremeljskim narativima. Usto, suočen je s institucionalnim postupcima koji prate njegov javni rad, a koji se uklapaju u prepoznatljiv obrazac sistemskog disciplinovanja kritičkih glasova.
Dok se zvanični Beograd krije iza semantičke magle strateške ambivalentnosti, Stojković ogoljava to diplomatsko Potemkinovo selo, razotkrivajući Srbiju kao dugogodišnje logističko čvorište za ruske proxy operacije koje destabilizuju region – od Bosne i Hercegovine do Moldavije. U tom kontekstu govori i o slučaju Sarajevo safari, kao simptomu dugotrajnog poricanja i institucionalne amnezije kada je riječ o ratnim zločinima i odgovornosti državnih struktura. Dekonstruiše kompleksne mehanizme hibridnog rata, ulogu energetskih giganata poput Naftne industrije Srbije u finansiranju propagande, ali i sudbinu Dejtonskog sporazuma u kontekstu nove bezbjednosne podjele Evrope.
Gospodine Stojkoviću, često govorite o prisustvu ruske obavještajne mreže u Srbiji. Na osnovu kojih konkretnih dokaza tvrdite da je taj uticaj paralizovao institucije Srbije?
– Dokazi su svuda. Dokazi su u medijima, na univerzitetima. Svako ko analitički posmatra stvari može da primeti strategiju, mrežu, sinhronizovano strateško delovanje ruskih obaveštajnih službi s ciljem da utiču, najpre, na javno mnjenje u Srbiji, koje potom kreira političko mišljenje. Prema tome, to je uzajaman uticaj Ruske Federacije, kroz obaveštajnu službu, da se preko politike i javnog mnjenja utiče na strateška opredeljenja države, ali istovremeno i na ono što država smatra svojim nacionalnim interesima.
Tako je Ruska Federacija uticala na to da Srbija ima kao strateško opredeljenje, odnosno kao nacionalni interes, ono što ne može imati kao nacionalni interes, a to je mešanje u unutrašnje stvari drugih država: BiH, Crne Gore, u poslednje vreme i S. Makedonije. Dovoljno je samo pogledati fotografije iz Ruskog doma i ruske ambasade: primetiće se vrlo često gostovanje brojnih intelektualaca, političara, ljudi s univerziteta u Ruskom domu, odakle upijaju ruske narative i propagandu, preuzimaju ih kao svoje, a potom ih šire na javno mnjenje.
Tajna petog sprata: NIS kao obavještajna tvrđava
Sem toga, javna je tajna da je u Srbiji čitav peti sprat zgrade koja je sedište Naftne industrije Srbije rezervisan za FSB. To je zatvoreni sprat na koji pristup nemaju zaposleni u NIS-u i odatle se sprovode glavna strateška obaveštajna planiranja, a potom i obaveštajne informacije. Svi koji se nalaze na tom spratu su ili sadašnji zaposleni u FSB-u, ili su penzionisani pukovnici FSB-a koji su došli da nastave posao, samo u Srbiji.
Ako je riječ o javnoj tajni, kako objašnjavate potpuni izostanak reakcije domaćih institucija? Da li je u pitanju nesposobnost ili svjesna kolaboracija?
– Vidimo da u najmanje pola Vlade Srbije sjede ruski agenti. Ne ličnosti koje su politički opredeljene kao proruske, već su agenti ruske vlade. I to mi znamo kad analiziramo njihova javna delovanja, posete Moskvi, stratešku podršku koju dobijaju iz nje…
S druge strane, najjasnije se uticaj Ruske Federacije procenjuje analizom narativa koji su prisutni u jednom društvu. Narativi u srpskom društvu su takvi da je Zapad zlo, da je Rusija dobra, da postoji neki ujedinjeni napad Zapada na pravoslavlje, iako Zapad zaboli uvo za pravoslavlje, isto kao što ga zaboli uvo i za budiste, jogane, adventističku crkvu u Americi… Postoje narativi i oni se seju ciljano za pojedine socijalne grupe: da Zapad avionima zaprašuje Srbe, narativ koji plasiraju pojedini intelektualci s ciljem da utiču na specifičnu društvenu grupu; da su vakcine čipovane, narativ koji utiče na drugu društvenu grupu. I grupa po grupa, dobijete uticaj na celo javno mnjenje koje je sluđeno i koje nema svoje jasno političko opredeljenje.
Cilj ruske obaveštajne službe jeste da razbije izvornu političku koheziju jednog društva, fragmentiše je i potpuno njome upravlja. To se upravo dešava u Srbiji. Ne dešava se to od juče, traje od ere Slobodana Miloševića, ali je eskaliralo prodajom NIS-a Rusima i, od tada, s rastom uticaja modernih tehnologija u jednom društvu. Rusi su to iskoristili vrlo lukavo i deluju na javni poredak. Pritom imamo vrlo jasne pokazatelje koje ličnosti su agenti Kremlja: oni deluju kao agenti, promovišu otvoreno politiku Ruske Federacije.
Vlada Srbije pravi se slijepa…
– U normalnoj državi obaveštajne agencije te države imaju kontraobaveštajnu agenciju koja se suprotstavlja tim uticajima. Međutim, kontraobaveštajna agencija Srbije u odnosu na Rusiju ne postoji. Štaviše, pripadnici ruske obaveštajne službe su u obaveštajnoj strukturi Srbije i zato se niko u Srbiji ne bavi sprečavanjem tih obaveštajnih delovanja i onda imamo narative koje imamo.
Imate i slučaj Aleksandra Savića… (državljanin Srbije koji se u javnosti i bezbjednosnim analizama dovodi u vezu s ruskim obavještajnim strukturama, a čije djelovanje nikada nije ozbiljno institucionalno ispitano, op. a).
– Imamo i još otvoreniji slučaj, a to je da je Moldavija neposredno pred svoje parlamentarne izbore uhapsila desetine ljudi koji su spremali oružanu pobunu protiv vlasti, s ciljem da, kada pobedi proevropska politička struktura u Moldaviji, izazovu pobunu kako bi sprečili da se ti izbori priznaju. A onda je moldavska obaveštajna služba javno obznanila da su svi ti ljudi obučavani na Balkanu, u Srbiji i BiH — to u BiH je Republika Srpska. I oni su vrlo jasno detektovani od moldavske obaveštajne službe kao lica koja su zapravo agenti Ruske Federacije, prema izveštaju moldavske obaveštajne službe, agenti koji su trebalo da izazovu nemire u Moldaviji s ciljem pristupanja Moldavije EU.
Rat bez ispaljenog metka: Priručnik za poslušno društvo
Ako to znamo, i ako znamo da je moldavska obaveštajna služba imala saznanja da se to dešava u Srbiji te uspela da te ljude uhapsi u Moldaviji, a da obaveštajna služba Srbije na svojoj teritoriji nije ništa preduzela povodom toga, vrlo je jasno da obaveštajna služba Srbije radi u korist Kremlja i po njegovom nalogu. Drugačije ne bi moglo da se dogodi da Kremlj obučava agente na teritoriji Srbije, da za to zna moldavska, a da navodno ne zna srpska obaveštajna služba. Dakle, to se radilo verovatno ne samo uz saznanje srpske obaveštajne službe, već se radilo verovatno i u koordinaciji s njom.
Srbija je potpisnica brojnih sporazuma s NATO-om, a istovremeno održava visok nivo saradnje s ruskim službama. Može li se politika sjedenja na dvije stolice održati u uslovima nove “gvozdene zavjese” u Evropi?
– Vučić nikad nije sedeo na dve stolice. On je uvek imao jednu, i to je stolica Kremlja. Ono što je on radio jeste da sakrije to i da sebe prikaže da on navodno sedi na više stolica. Cilj svakog agenta prvo je da prikrije da je agent. Nema tog agenta koji dođe na sva zvona i kaže: “Ja sam agent te i te obaveštajne službe te i te države”. Takav agent se nije rodio. Jedini koji se javno predstavljaju kao agenti svoje države van njenih granica jesu ambasadori i konzuli.
Kako objasniti javnosti da ruski uticaj ne teče kroz gasovod, već kroz svijest pojedinca?
– Evo, Vi navijate za Želju, zašto? Pojma nemate: jer se ta ljubav javila dok ste bili veoma mladi, jer je tu ljubav neko usadio, jer svaki fudbalski klub ima agente za marketing i onda prirodno ti agenti rade na način da razviju ljubav prema svom poslodavcu. Tako isto je i za javno mnjenje: agenti zato i postoje da na suptilne, a nekada i vrlo otvorene načine, utiču na to da ljudi misle i vole na određeni način. Dakle, to je sva poenta obaveštajne službe.
Ljudi zbog američkih filmova misle da obaveštajna služba izgleda kao Pirs Brosnan kad skače po krovu voza koji ide 200 km na sat. Tako obaveštajna služba ne izgleda: ona podrazumeva šaptanje, suptilne uticaje, preuzimanja veoma složenih operacija da bi pojedinac, grupa ili čitavo društvo razmišljali na određeni način.
Fragmentacija razuma: Kako se proizvodi “ispran mozak”
Svi mediji u Srbiji su proruski zato što imaju urednike koji tako uređuju politiku tih medija. I to rade za novac, a novac primaju od NIS-a, a NIS je u vlasništvu Ruske Federacije. Dakle, tri milijarde evra je godišnji promet NIS-a pre sankcija. To je više nego što je promet u kombinovanom budžetu Vojske Srbije, policije i obaveštajne službe. Dakle, Rusi u Srbiji raspolažu s duplo više novca nego što imaju vojska, policija i obaveštajne službe zajedno.
Tim novcem, kroz različite sponzorske ugovore, nekada direktne, nekada indirektne — jer nije teško osnovati neku firmu koja će sarađivati s NIS-om, a s tom drugom firmom povezati osobu iz porodičnog okruženja urednika ili vlasnika nekog medija — kroz tu “sisu” se doji i hrani uređivačka politika medija. Kad to traje dovoljno dugo, onda imate javno mnjenje koje je ispranog mozga, koje misli apsolutno ono što su se mediji potrudili da misli i koje su urednici, koji su ruskim parama bili plaćeni, naterali da misli.
Ali, ako jedan strani energetski gigant raspolaže budžetom većim od kompletnog bezbjednosnog aparata države, da li mi uopšte više možemo govoriti o Srbiji kao suverenoj državi, ili je ona samo podružnica u korporativnoj strukturi Kremlja?
– Kao u Hitlerovoj Nemačkoj: Nemci su bili vrlo uvereni u ispravnost politike i mišljenja Adolfa Hitlera, i tek kad su došli američki i britanski tenkovi i kad su srušili Hitlerov poredak i propagandu koju je posejao Jozef Gebels, tek tada je polako dolazilo do otrežnjenja društva u dugom i mukotrpnom procesu, koji se ne bi nikada dogodio da iza njega nije stajala sila saveznika.
Dakle, isto tako u Srbiji: da bi se društvo otreznilo, prvo mora da se dogodi proces isti kao kod narkomana. Narkoman mora da preseče veze s dilerom narkotika, a onda da primeni rehabilitacione mere kako bi se što uspešnije izlečio. Isti je proces i skidanja društva s propagande i pojedinca s teških narkotika.
Vratimo se na ulogu bezbjednosnih službi Srbije u kontekstu slučaja Sarajevo safari. Kako je moguće da u eri sveprisutnog obavještajnog nadzora niko, makar institucionalno, “nije znao” za dolaske stranih državljana koji su, prema istragama, plaćali da pucaju na civile? Da li činjenica da je optužnica podignuta u Milanu, a ne u Sarajevu ili Beogradu, zapravo otvara pitanje o mogućem svjesnom zataškavanju logističke podrške koju su te službe navodno pružale ovom fenomenu?
– Ako ja dođem i srušim vam kuću, i vaša kuća bude u ruševinama, sigurno vam fokus neće biti na tome što vam je stradao i televizor. Dakle, rat u BiH je bio strašan, počinjeni su mnogi zločini. Sarajevo je bio grad koji je bio u najdužoj opsadi u istoriji Evrope. Genocid je počinjen u Srebrenici. Strašna masovna ubistva na brojnim lokacijama.
Sarajevo safari: Turizam smrti na groblju civilizacije
U odnosu na sve to, snajper safari — možda je ovo ružno što kažem — u odnosu na sve to bio je igračka. Svi su znali da su snajperima ubijani civili u Sarajevu. Mnogo je važnije bilo u datom vremenu sprečiti da civili budu ubijani u Sarajevu, nego utvrđivati da li su među onima koji su nosili te snajperske puške bili samo Srbi, ili su bili samo Italijani ili neki drugi.
Te stvari uvijek dolaze na naplatu kasnije. Sada polako dolaze na red. Da li su mogle i trebalo da dođu deset i petnaest godina ranije? Verovatno. Ali treba imati u vidu da su postojale i razne druge političke jednačine koje možda to nisu dozvoljavale, sprečavale. Svejedno, zločin je sad došao kao tema na dnevni red.
Da su Mladić, Karadžić i Milošević još na slobodi, opet tema Sarajevo snajper safarija ne bi bila ravnopravna s drugim temama, jer su veće i teže. U 2026. godini ova tema izgleda kao ogroman i strašan zločin, ali u poređenju sa zločinima iz devedesetih, Sarajevo safari je mala beba naspram onoga čime su se ljudi tada bavili, pokušavajući da ih istraže, dokumentuju i procesuiraju.
Dejtonski paradoks: Ateizam kao jedini izlaz?
Postoji li pravni i politički put za suštinsku reformu Daytona u okolnostima u kojima se entitetske nadležnosti koriste kao alat za stratešku blokadu države, ili smo osuđeni na vječni status quo dok god se interesi velikih sila lome preko leđa BiH?
– Postoji. Postoji realan scenario da svi u BiH postanu ateisti. Ako svi postanu ateisti, verujem da Dejtonski sporazum neće morati da postoji. Dakle, za sve postoje realan put i pravac. Pitanje je samo da li neko želi da ide tim pravcem. Ako bi se sve političke glave u BiH ujedinile da od stanovnika naprave ateiste, uspele bi u procesu od 20 godina. I onda, kada bi sadašnji muslimani, pravoslavci, katolici postali ateisti, odjednom Dejtonski sporazum ne bi bio bitan.
Da li je moguće reformisati Dejton? Moguće je, samo je pitanje da li to neko hoće. Ono što imamo trenutno jeste da jedni hoće na jedan, a drugi na drugi način. Postoji nesaglasnost među stanovnicima BiH različite veroispovesti, to je zapravo suština. Stanovnici BiH su se zabili u svoje religije, ja to tako vidim. Srbi su se zabili u svoje pravoslavlje i zbog toga tvrde da su Srbi, oni drugi narodi koji govore istim jezikom, ali su glave zabili u katoličanstvo, sebe zovu Hrvatima, treći sebe zovu Bošnjacima. Sve je to moguće uvek promeniti. Međutim, problem je u tome što nema konsenzusa u kom pravcu to treba promeniti. On se ne može napraviti iz jednog prostog razloga: Hrvati ne samo da hoće u EU nego su već u njoj, i ne samo da hoće NATO nego su već u njemu. Srbi ne samo da neće u EU nego čine sve da tamo ne uđu, drže se Rusije, Dodik je Putinov agent. Pre bi prihvatili Satanu nego NATO, i to je ključna podela.
S druge strane, stanovnici BiH iz entiteta Republika Srpska hoće da se ujedine sa Srbijom. Ne treba biti politički korektan pa to prećutkivati: oni to hoće. To što bi se time otvorila Pandorina kutija i izazvalo ponovo krvoproliće te otvorilo tri stotine drugih pitanja na Balkanu, to njih ne zanima. Jer, ako stanovnici RS-a hoće ujedinjenje sa Srbijom, zašto onda stanovnici Sandžaka u Srbiji ne bi dobili ujedinjenje s Federacijom BiH? I tako ukrug. Onda zašto ne bi Hrvati u BiH dobili ujedinjenje s Hrvatskom?
Pomenuli ste te centrifugalne sile, težnje ka Srbiji, Hrvatskoj, koje konstantno prijete da potpuno razore tkivo BiH. Dok ti secesionistički vjetrovi ponovo jačaju, a na globalnom planu vlada potpuni geopolitički haos, nameće se pitanje: da li je spas u zapravo obrnutom procesu? Treba li nam danas region ujedinjeniji nego ikada oko zajedničkih strateških ciljeva?
– Region je trebalo da bude ujedinjeniji nego ikad već pri padu Berlinskog zida, a kamoli sad. Da je bio tada ujedinjen, ne bi se dogodilo ono što se dogodilo: postojala bi neka konfederacija među državama, svi bi već bile u EU, u NATO-u i sva ova pitanja koja se sad otvaraju ne bi postojala.
Geopolitički glupani i ruski veto na budućnost
Da je mogao biti ujedinjen, bio bi već sad. Nije mogao biti ujedinjen iz razloga što je Moskva uticala na Beograd da ga zadrži pod svojom kontrolom. To da Hrvati, Slovenci, Bošnjaci žele evrointegracije i NATO, a Srbi da ostanu pod uticajem Moskve, automatski je podrazumevalo raspad države i rat.
Nije se Jugoslavija raspala zato što narodi nisu poštovali jedni druge. Problem je bio kad je Tito umro, a na vlast su došli geopolitički glupani koji nisu uspeli da republike kojima su upravljali usmere u pravcu u kom su trebali. To se, pre svega, odnosi na Srbiju. Sad dolazimo u situaciju da treba sačuvati jedinstvo BiH u takvim okolnostima u kojima se Srbi i dalje opiru EU i NATO-u. Dakle, rešenje je prekidanje veza Srbije s Rusijom.
Može li se Srbija izvući iz ruskog zagrljaja bez ekonomskog šoka?
– Nema ekonomskog, ima samo emotivni šok. Nemamo nikakve ekonomske veze sa Rusijom. U Rusiji nema proizvoda iz Rusije sem nafte. Prema tome, i mi tu naftu ne kupujemo u svom interesu, nego ruskom. Jedina ekonomska saradnja jeste uguravanje vaše nafte, da mi vaše pare šaljemo vama u Rusiju. Ima i plin. Druge ekonomske saradnje nema, iz prostog razloga što Rusi ne znaju ništa pametno da proizvedu što bi prodavali po svetu.
Ništa drugačije nije ni s Republikom Srbijom i drugim državama na Balkanu. Dakle, saradnja ne postoji, postoji ruski naftni uticaj, pare koje dolaze. Prema tome, presecanje odnosa Srbije i Rusije ne može da izazove nikakav šok, sem emotivni.
Koliko je realno da će do toga doći?
– Amerika je uvela sankcije NIS-u, celom ruskom energetskom sektoru. Dakle, taj uticaj se polako topi, Rusi ostaju bez para. Ključna je stvar da NIS pređe u ruke neke zapadne kompanije.
Ako NIS izađe iz ruskog vlasništva, da li je ključno kome će biti prodat, ili je dovoljno samo da više ne bude u rukama Ruske Federacije?
– Velika je šteta ako ode u ruke mađarske kompanije MOL. To jeste bolje nego da ostane u rukama Ruske Federacije, ali nije dovoljno dobro. Zašto? Iz prostog razloga što znamo za veze mađarskog režima s ruskim. Međutim, režim u Mađarskoj ima šansu da se promeni, pa će se promeniti struktura u MOL-u, samim tim i kako i šta finansira NIS u Srbiji ukoliko pređe u vlasništvo MOL-a. Međutim, daleko je bolje da se NIS proda kredibilnoj zapadnoj kompaniji. To znači da bi oni počistili ruski interes za 15 dana.
Svi autoritarni režimi imaju rok. Hoće li Vučićev režim pasti, ili je samo pitanje kada?
– Hoće, naravno. Pa pao je i Maduro. Pašće i režim u Iranu. Svi padaju. Nema te vlasti koja je večna. Samo je pitanje hoće li Vučić da padne ove, sledeće ili one tamo godine.
Balkan unazad: Od Rimskog carstva do kremena
Ali pitanje nije samo hoće li vlast pasti nego šta nakon toga ostaje – kakav sistem, kakva pravila i kakve institucije?
– Gde su zakoni moćni, narod može biti moćan. Rimska imperija postala je civilizacija, najveća tog doba, koja je posle civilizovala celu Evropu zato što su njeni zakoni bili vrlo čvrsti. To što dve hiljade godina kasnije Srbi, Bošnjaci i drugi narodi na našim prostorima nisu u stanju da naprave čvrst zakon i da ga sprovode, niti mogu da budu svesni da jedino to gradi društvo, pitanje je naše civilizovanosti. To je isto kao da sada u 2026. ne znamo da vatru upalimo ni upaljačem, a kamoli kremenom…
…i uskoro ćemo se čuditi ne samo kako se okreće točak nego i zašto smo ga uopšte prestali gurati.
– Tako je. Idemo u dekadenciju, neobrazovanje. Neobrazovanost postaje trend, a naši obrazovni sistemi su u strahovitoj dekadenciji od raspada Jugoslavije. Naši ljudi s naših univerziteta izlaze sve gluplji i nesposobniji, i u sve većem intelektualnom i zanatskom zaostatku u odnosu na kolege sa Zapada.
To nije bilo tako u Jugoslaviji. Mi smo umeli da napravimo avion, tenk — dobro, vojna industrija nije nešto što je donijelo slavu regionu — ali smo umeli da napravimo televizor, telefone, frižidere… Kad otvorite domaćinstvo Jugoslavije iz 1980, unutra se nalaze kuhinjski i kućni aparati, svi proizvedeni u Jugoslaviji. Sad kad otvorite svoje kuhinje, verovatno nema nijedan.
Prema tome, naše zaostajanje u odnosu na svet je ogromno. Mi ne proizvodimo ništa bitno. Naša proizvodnja svela se na trgovinu. Svi koristimo telefone, niko ne zna kako da napravi telefon u regionu, ne zna ni kako funkcioniše. To je obeležje strahovite gluposti i zaostajanja, da ne govorim o satelitima i ostalom. Mi ćemo postajati još siromašniji u odnosu na civilizovane zemlje, jer umesto da se naša omladina bavi pitanjima kako da proizvede mikročip, satelit, dobre kompjuterske programe, bavimo se pitanjima secesija, dodicima, čovićima, vučićima, nacijama, crkvama, džamijama… Ono o čemu mislite i čime se bavite, to ćete imati. Narodi sami biraju svoju sudbinu.
Najsnažniji su usamljeni: Vječita borba dobra i zla
Henrik Ibsen je pisao da je najsnažniji čovjek na svijetu onaj koji stoji sam. Vi ste, među rijetkima, često u toj poziciji. U tom kontekstu, ko tu kome više smeta, Vi državi ili ona Vama?
– Mislim da je nerešeno. Ona meni smeta zato što hoću normalan život za sebe, za moje dete i za moje sugrađane. A ja njoj smetam zato što ona hoće da se bogati, uživa državne vladarske privilegije i da joj u tome niko ne smeta, pa makar svi mi ostali pomrli. To je fundamentalna razlika. Dakle: dobro uvek smeta zlu, zlu uvek smeta dobro.
Na Balkanu se zlo rijetko skriva. Ono se uređuje. Ovaj razgovor ostaje neuređen.
