Nekada sam, naivno kao tele, mislio da oni što nas vode znaju gdje idu. Da ti ljudi imaju plan, kartu, kompas, barem Google Maps… nešto. Bilo šta.
A onda sam shvatio da oni hodaju na pamet, a pameti odavno nestalo. Oni samo hodaju. Ne znaju gdje. Ne znaju ko im je dao funkciju. Ne znaju što su ustali jutros. Ali znaju jedno: plata ide, dnevnica kaplje, tender se sam potpisuje.
To je taj lideršip.
Danas je jasno da njih vodi samo gravitacija – padaju naniže, a mi s njima. A sve to vrijeme pričaju kao da upravljaju svemirskom misijom.
Kažu nam biće bolje, biće slobode, biće napretka, biće svega – al’ prvo ti, jarane, sam sebi upiši broj na spisak. Jer sloboda košta, a najskuplja je ona koju plaća građanin.
A oni?
Oni samo nastavljaju da marširaju svojim putem – ravno, uporno, kao da šetaju po modnoj pisti neodgovornosti. Bez stida – jer stida nema u budžetu. Bez ponosa – jer ponos ne prolazi na javnim nabavkama. Ali uvijek, baš uvijek, ima dovoljno para da plate sebi još jedan dan života u tuđoj zemlji sopstvene nestručnosti.
I tako, oni vode – a mi se pravimo da pratimo.
Jer šta ćeš?
Niko od njih ne zna gdje je cilj, ali zato svi tačno znaju gdje je kasa.
