Prvog marta 1992. godine, Bosna i Hercegovina je, glasovima 99,7 posto onih koji su izašli, rekla sudbonosno da. To nije bilo da etničkoj parcelizaciji, niti ustavnim kavezima konstitutivnih kvota, bio je to krik za suverenom, nezavisnom, građanskom republikom ravnopravnih ljudi. Trideset i kusur godina kasnije, umjesto te republike, dobili smo ethnopolise – tri paralelna etnička rezervata u kojima se vlastita nacija slavi do iznemoglosti, dok se država trpi isključivo kao nužno zlo i servis za budžetska pražnjenja. I niko ne slavi ono što je trebalo da bude – građanska država. Jer ona ne postoji. Postoji samo njena karikatura, njena dejtonska kopija, umanjena, deformisana, s entitetskim grbom preko lica.
Danas, taj 1. mart u BiH egzistira u tri šizofrena životna stanja: slavlje, ignorancija i pauza za kafu.
U jednom entitetu vijore se zastave uz patetične govore o nepobjedivosti, dok se u drugom te iste zastave glasno ne vijore, tretirajući datum kao istorijski eksces koji će, nadaju se, proći sam od sebe. A u onom trećem prostoru, koji formalno nije entitet, ali se u svojoj autarkičnosti tako ponaša, imamo najbizarniju sliku: tu se slavi dan kada su se mnogi po treći put zapitali jesu li uopšte trebali glasati. Dok jedni proslavljaju oslobođenje od okova, drugi likuju što ih za državu apsolutno nije briga, a treći u toj tišini vide savršen trenutak za produženi vikend.
To je suština našeg poraza. Dan nezavisnosti u BiH nije praznik države, to je praznik nezavisnosti u vječitoj fazi konsultacija, s jalovom tendencijom da postane ono što nikada nije ni trebala prestati biti – zajednička stvar. Mi, zapravo, nemamo problem s 1. martom. On je bio jasan, čist i vizionarski. Naš problem su 2. mart, 3. mart i svi oni sivi, olovni dani koji su došli poslije, u kojima se ispostavilo da je beskrajno lakše proglasiti državu na papiru nego je mukotrpno izgraditi u stvarnosti. Lakše je viknuti “Bosna!”, nego živjeti Bosnu.
Voljeti Bosnu onakvu kakvu je obećao referendum 1992, a prezirati ovu karikaturu koju su nam etnički oligarsi servirali uz dejtonski desert, nije čin izdaje. Naprotiv, takva kritika je jedini preostali oblik istinske odanosti ideji o slobodnom čovjeku. Jer dok god se ovaj datum slavi samo u jednom etničkom getu, negira u drugom i ignoriše u trećem – mi nemamo nezavisnost. Imamo tri okupacije iznutra.
Živimo u stanju dejtonske nekrofilije – morbidne ljubavi prema mrtvoj ideji koju decenijama održavamo na aparatima etničkog parazitizma. Naša nezavisnost je trenutno svedena na platne liste administracije i diplomatske pasoše onih koji državu rastaču čim se ugase kamere. Istinska nezavisnost će početi tek onog 2. marta kada shvatimo da nas od slobode ne dijele drugi, nego naša nesposobnost da budemo građani umjesto podanika u sopstvenim torovima.
Zato, neka niko ne traži od nas da 1. mart slavimo uz aplauze onima koji su tu državu sveli na vlastiti plijen. Naš patriotizam nije hor podanika, nego krik onih koji odbijaju da im domovina bude tek geografski pojam između dvije carine.
Dok god je nezavisnost samo neradni dan u kalendaru, a ne radni nalog u institucijama, mi smo tek slobodni zarobljenici u sopstvenom dvorištu. Prava proslava se neće desiti na binama pod reflektorima, nego onog trenutka kada 1. mart prestane biti oružje jednih protiv drugih i postane tiho, podrazumijevano dostojanstvo čovjeka koji u svojoj državi više nikoga ne mora da pita za dozvolu da bi bio ravnopravan.
Do tada, 1. mart ostaje naša najsvjetlija uspomena i naša najteža opomena. On je dokaz da smo znali reći “da” slobodi, ali da još učimo kako se u njoj uspravno stoji. Jer država se ne čuva zakletvama u televizijskim dnevnicima, država se čuva tako što joj ne daš da izdahne pod čizmom onih koji je vole samo onoliko koliko je mogu pokrasti. Naša nezavisnost je preživjela ratove, ali tek treba da preživi nas same.
