Vlast u Republici Srpskoj već godinama insistira na narativu da je entitet stabilan, prosperitetan, najuređeniji u regionu, institucionalno snažan… Međutim, izborni dan je još jednom pokazao nešto sasvim drugo. Kada se političke parole sudare s realnošću, ostaje slika sistema koji ne može obezbijediti ni elementarne uslove za provođenje izbora.
Na terenu, ta deklarisana stabilnost postaje lako mjerljiva — i to kroz potpune prekide struje, nestanke interneta, padove sistema i nemogućnost da se osnovna infrastruktura održi funkcionalnom. U Novom Gradu birališta su otvarana u mraku, u Krupi na Uni ljudi su glasali bez električne energije, na Trebeviću je istovremeno izostalo i napajanje i signal, dok su Šipovo, Rudo, Sokolac, Han-Pijesak i Čelinac imali višesatne prekide i zastoje.
Ovo nije incident. Ovo je dijagnoza sistema koji više ne funkcioniše ni u najosnovnijim parametrima. Entitet koji tvrdi stabilnost, a ne može obezbijediti struju na dan izbora, nije stabilan nego potrošen — tehnološki zapušten, administrativno dotrajao i institucionalno ispražnjen. Infrastruktura nije luksuz. Ona je temelj. A sistem koji ne može održati temelje, ne može održati ni povjerenje građana.
I upravo u tome leži pravi raskorak između onoga što se govori i onoga što postoji. Vlast godinama ponavlja mantru o “stabilnom i prosperitetnom RS-u”, ali ta konstrukcija traje samo dok se realnost ne pokuša upaliti. Retorika o napretku funkcioniše sve dok je mrak saveznik. Problem nastaje kada svjetlo ne može biti upaljeno — kada nestane struje, kada nestane interneta, kada nestane minimuma koji razdvaja regularan proces od improvizacije.
Zato izbori održani u ovakvim okolnostima otvaraju mnogo ozbiljnija pitanja od onih tehničkih: pitanja o kapacitetima institucija, o održivosti vlasti, o integritetu procesa i o tome koliko dugo može trajati politička slika koja nema dodir sa stvarnošću. Ovo više nije kratak zastoj u sistemu. Ovo je tačka pucanja u kojoj svaki nestanak struje, svaki pad sistema i svako kašnjenje postaje indikator da se politička slika odavno odvojila od terena na kojem bi trebala stajati.
U krajnjem, izbori u mraku ne govore ništa o građanima — oni govore sve o vlasti. A ono što govore nije slika stabilnosti, nego slika erozije koja više ne može biti prikrivena parolama.
To je erozija unutrašnjih struktura, kapaciteta i odgovornosti — erozija institucija koje bi trebale garantovati poredak, a ne mogu da garantuju ni struju.
