Sastanak Denisa Bećirovića s američkim kongresmenima Mikeom Turnerom i Donaldom Norcrossom (26. novembra 2025.) u Sarajevu, kako opisuje saopćenje iz njegovog kabineta, savršeno se uklapa u niz otrcanih fraza – podrška suverenitetu, teritorijalnom integritetu, ustavnom poretku… Razgovor je, prema izvještaju, potvrdio “stabilne, partnerske i tradicionalno prijateljske” odnose BiH i SAD-a, s naglaskom na saradnju u sigurnosti, reformama i jačanju institucija. Ali, između redova – i u kontekstu šire komunikacije – čuje se ona vječna mantra: podrška “nezavisnosti, suverenitetu, teritorijalom integritetu i ustavnom poretku BiH”. To nije slučajno, to je diplomatski refren koji se ponavlja poput himne na svakom sastanku, posebno kad se pojave signali nestabilnosti iz RS-a ili regije.
To je ona famozna fraza koja zvuči kao da drže državu za infuziju, ali joj ne puštaju lijek — samo fiziološku, da ne dehidrira. A kad se malo bolje pogleda, tu rečenicu ne izgovaraju samo Amerikanci. Ponavljaju je svi:
SAD: svaka ambasada, svaki ambasador, svaki kongresmen koji dođe na 48 sati, svaki državni sekretar — od Madeleine Albright do Antonyja Blinkena.
EU: svako saopštenje iz Bruxellesa, svaki visoki predstavnik, svaki evropski komesar.
NATO: od generalnih sekretara do ministara odbrane, svi su “uz BiH”.
UN: svaka sjednica Vijeća sigurnosti počinje i završava istom konstrukcijom.
Njemačka, UK, Francuska, Italija, Kanada, Australija — potpisano, potvrđeno, poslano preko protokola.
OHR: od Inzka do Schmidta, rečenica je identična.
OSCE: “podržavamo integritet i multietnički karakter BiH”.
Vijeće Evrope: “suverenitet BiH mora biti zaštićen”.
I sve je to divno, plemenito i toplo — kao grijanje kad ga pustiš u februaru.
Jer dok svijet ponavlja fraze, BiH živi nešto sasvim drugo: jedan entitet svakodnevno negira državu, dio drugog često je ravnodušan, treći balansira na nivou improvizacije, a institucije se ponašaju kao da im je neko isključio zvono za uzbunu. I tako mi slušamo te diplomatske mantrice već 30 godina. One su postale neka vrsta međunarodnog “smiri se, biće sve uredu”.
A neće biti.
Ne dok domaći političari rade sve da tu frazu učine potrebnom. Ne dok stranci ponavljaju da podržavaju naš suverenitet, jer neko ovdje svaki dan radi sve da ga potkopa. Ne dok stabilnost postoji samo u saopštenjima, a ne i u budžetima, institucijama ili zakonima.
I zato, dok god se u Sarajevu aplaudira frazama, a u Banjaluci potpisuju prijetnje državi, Bosna i Hercegovina neće napredovati ni za centimetar. Jer nijedna međunarodna garancija ne može nadoknaditi domaću sabotažu. Fraze su dobre za saopštenja — ali za državu trebaju djela. A ta djela ne može obaviti ni Washington, ni Bruxelles, ni NATO. Samo mi. Ako ikad odlučimo da se ponašamo kao da nam država stvarno treba.
