Sarajevo je bilo uvučeno u hladan, prohladan oktobar, a naselje Dobrinja, naizgled obično i uspavano, skrivalo je mali bar, Lounge RibicE. U tom baru prepunom duša – stolice su se tražile više od karte za Željinu utakmicu, a vazduh je bio gust od iščekivanja, poput onog prije oluje kad se nebo otvara nad gradom.
“Imate li rezervaciju”, upitao je ljubazni vlasnik bara.
“Ne, nemamo”, odgovoriće moja drugarica Amna, dok sam pogledom skenirala bilo kakvo mjesto gdje bismo i nas dvije mogle smiriti svoje nemirne duše. I tu stajem… Bi li se sad Stefan naljutio što sam upotrijebila baš glagol “skenirati”, taj hladni, distanciran termin? Kad pjesnik odiše duhom starine, čiji je jezik emotivan i arhaičan. Onaj, koji izbjegava tehničke i korporativne termine? Onaj koji je napisao pismo generacijama koje rastu bez poezije. Deci budućoj kojoj imena poput Tolstoja, Nerude, Jevtušenka neće ništa značiti… Kojoj će priručnici pod sloganom “brzo, lako i jednostavno” biti zanimljiviji od svake literature. Kojoj Selimovićev derviš neće predstavljati ništa u životu, kao ni Gospodar Jovanova br. 39 u Beogradu, gde je Meša živeo…
Kažem pjesnik, jer njegove priče nisu samo riječi – one su Miljacka, Dunav, Sava… koje teku kroz grudi, svako slovo teška kap što klizi niz obraz, svaka riječ dubina gdje se gubiš da bi se našao, a svaka rečenica – spas od davljenja u vrtlogu života, gdje nas svakodnevnica vuče pod površinu poput nevidljivih lanaca. Da li da napominjem da se pjesnik zove Stefan Simić, ili je to samo ime i prezime, administrativni dokaz identiteta? Ili, recimo, da li da dodam da je Srbin, pa da ga odmah utjeram u naše nacionalne torove, da ga obilježim, da mirno spavam jer sam ga etiketirala? Ne, odbacujem misao, on progovara jezikom koji ne mari za geografiju ni nacije – jezikom tišine i duše, kojim čovjek liječi sve što ga boli… Neka ostane samo Pjesnik – utjelovljenje duše, koja je ove oktobarske večeri bila lajtmotiv u jednom malom, ugodnom sarajevskom baru, dok smo čekali da nas pročita…
Domaćin je donio dvije stolice i ugurao ih između dva stola onih koji su imali rezervaciju. Sjele smo. Ljudi su bili zbijeni, govorili su glasno, onako kako samo u Bosni znaju. Svjetlost je bila topla i mutna poput starog žutog papira…
Prvo bijaše aplauz
Ne za njega, ne za nas, nego za tu napuštenu tišinu. Kao da smo, makar na trenutak, kolektivno pristali na mir — pustili da svijet zašuti, da srce preuzme ritam. A Pjesnik je godinama i godinama šutio. Kaže: “Nesposoban da izrazim silne lomove u sebi. Samo sam se povlačio. Odlagao. I prepuštao letargiji da me nosi. Ljudi su mislili da nisam dovoljno dobar. Da sam isuviše slab, lenj, nezainteresovan. Ne. Samo nisam bio u stanju da živim njihove živote. Da radim ono što se od mene očekuje. Da pričam ono što žele da čuju…”.
Zato je počeo da priča svoju priču…
Utonuli smo u tišinu. Sva ona gužva, sva ta neudobnost i hladnoća napolju, nestali su k’o rukom odneseni. Kao i obično, u glasu mu nije bilo patetike, već samo ona teška, gola istina koja te odmah zaboli u grudima.
“Nemojte praviti moje greške”, reče, a glas mu se nije lomio, bio je čvrst i čist, poput kristala.
“Kad nekoga volite, kažite mu to na vreme. Nemojte kao ja.” Pogled mu je na trenutak otišao negdje daleko, tamo gdje sjećanje još miriše na snijeg i stanicu.
“Pratila me neki dan majka do stanice. Maše mi. Okreće se više puta, a gledam je kako odlazi. Ostaje samo silueta i koraci u snegu.”
Tu je zastao. “Jednom je neću imati i žaliću svaki trenutak što nisam više proveo sa njom.” I to je bilo to. Udario je svom žestinom pravo u žicu. Jer… svako je nosio u sebi nekog koga više nema, i nekog kome nikad nije stigao da kaže bar još jednom – volim te. I u toj zajedničkoj tuzi, na čudan način, nismo bili usamljeni.
Ali ništa isto nije
A onda, dok smo se pokušavali izvući iz vlastite emocije, paf! Uvukao nas je u kolektivnu tugu koja se ovih dana slijeva niz Miljacku. Za vremenom koje nas je napustilo, za Halidom…
Priča da ne žali se ovih dana samo za Halidom, “žali se za nekim vremenima gde je još pesma značila nešto i kafana i prijatelji u njoj, za Jugoslavijom koja bar u pesmama opstaje, za Bosnom koja je samo još u pesmama jedinstvena, za cigaretama u pepeljarama koje su gorele i čekale nekog ko neće doći, za životima koji su prohujali uz Halida, za ljubavima, rastancima, samoćama i bar za milimetar postali bolji. Za onim Mostarom, Sarajevom, Tuzlom, gde se pesmom pobeđivala tuga, za onim Beogradom, Zagrebom, Ljubljanom, gde se mnogo lakše pevalo i plakalo kada nije sve snimao telefon, nego pamtila duša.
Ne žali se ovih dana samo za Halidom, nego za Beograđankom, za Miljackom, za prvim poljupcem, za Romanijom. Za trenucima kad nečija pojava i glas poveže narode gde pesma ne zna za granice, ni za pasoše, ni za prezimena. Halid je bio to, svet u jednom čoveku koga je svakom razumeo, njegov glas bio je glas seljaka, radnika, studenta, oca, brata, naših ljudi koji su otišli preko i daleko, svi su u njegovom glasu čuli svoj glas kada se pesme još nisu stvarale tehnički, nego su bile ispovest, stvar srca.
Bosna… i nejasna i jasna u isto vrijeme
Ja ovu novu muziku ne razumem, ni te reči, ni taj zvuk, ali Halid i ta ekipa zauvek. Zato reka ljudi peva i plače, ne žali samo za Halidom, nego i za sobom koji je živeo u njima i kroz njih, prate starog druga, prijatelja, brata koga su voleli, koji ih je voleo, ne samo na koncertima, nego stvarno, bio je njihov heroj, čije pevanje nije bilo samo posao nego deo identiteta, himna ljubavi i životu koji savršeno opisuje ono što je najteže opisati, a to je život u Bosni, dragi moji, život u Bosni gde je sve jasno i ništa nije jasno.
Ima tih pevača koji nisu za pustiti u pozadini, njihov glas je takav da te ponese i odnese u nešto što se zove srećna tuga, nežnost koja pobeđuje besmisao, Halid je bio dom u svima nama, Halid je bio pesma koja pokreće na pesmu, Halid je bio život koji pokreće na život. Zato ga nije ispratilo samo Sarajevo nego mnogi drugi gradovi. Nije ni čudo što će da počiva na groblju Bare gde su Monteno, Davorin Popović, Mirza Delibašić, Davor Janjić, Josip Pejaković, Ivica Osim, Beba Selimović. Neka mjesta treba da zaslužiš, Halid je svoje zaslužio.
I ako ima nešto lepo u nečijoj smrti, to je što još ljude raduje pesma, nisu postali imuni. Ima nade… Kada im postane sve svejedno, tada je kraj. Još uvek nije, ima nas, ima nas…”.
Tuga za vremenom koje nas je napustilo
I dok su te riječi još odzvanjale u vazduhu, poput refrena “Bella ciao”, negdje iz polumraka bara čulo se tiho jecanje. Za stolom u ćošku, Hanka Paldum je brisala suze maramicom, onako neprimetno, ali svi su znali – plakala je. Bila je Halidova prijateljica, njegova saborkinja u pesmi, u onom vremenu kad je još duša pjevala.
I tu, u tom trenutku, bar RibicE više nije bio samo bar. Postao je mala, zajednička jugoslovenska soba, topla od sećanja i tišine. Tišine koja je, makar na jedan oktobarski dan, ponovo spojila ljude.
Možda zato, pomislih, sve velike priče na kraju vode do žene. Do onih koje nose svjetlost i tugu, i koje i kad šute — sve govore.
Pjesnik je progovorio o ženama, ne onim sa slikama za lajk, već onima što nose svijet u grudima, one što su vatra u hladnom oktobru.
Njih je nemoguće ukrotiti
Kaže pjesnik da ima “žena koje su ciganke, ne po poreklu, nego po duhu. One nose u sebi neki nesalomivi optimizam i osmeh kojim se štite. Neku posebnu energiju ljubavi koja svemu odoleva i bukvalno sve oko sebe upijaju… Njihova naivna duša sve oseća… U večitoj vatri vlastite duše i potrazi za sobom. Koja nije kao kod drugih povremena, sa bljeskovima. Ne, kod njih stalno plamti. Da imaš utisak da večito gore. Da su u stalnom naboju vlastitog bića… Ponajviše im smeta hladnoća ljudi. Praznina. Toga se užasavaju. One bi često da igraju, pevaju, da se grle, maze. To je njihov svet. To je njihova priroda. Za ljubav i slobodu su rođene. I od toga ne odustaju. Kolika god da je cena takvog života, spremne su da je plate…”
Kao u filmu “Malena”
A onda, između redova, pojavi se jedna konkretna žena. Ne simbol, ne metafora — nego stvarna. Od mesa, mirisa i godina.
Nekad je bila najljepša žena u gradu. A on kao klinac koji je stajao pred njom. Priča da je nedavno sreo. “Sada je već u ranim pedesetim. Ostala je crna kosa. Devojački hod i izgled. Samo se lik promenio. Život, godine i cigarete su odradili svoje… ‘Vi ste nekad bili najlepši’, rekoh joj. Dok smo se istovremeno zaustavili kraj jednog izloga. ‘Bila?’, reče mi. ‘Za neke ste i dalje najlepši’, odgovorih joj. Samo se onako damski nasmejala i nastavila… Javila mi se sinoć. I rekla mi da je da me otkrila i počela da čita. Zahvalila mi se za moj iznenadni kompliment. Značio joj je. I vratio u dane kada je mislila da sve može. Ovo je tekst posvećen njoj. I svim lepim ženama kojima nema ko da kaže da su lepe. A zaslužile su.”
Svoja i ničija. I tačka
Zastao je. Poslije melanholične priče, njegov glas postao je oštar prigovor svemu što nas sputava, a sve to sažeo je u univerzalno pitanje koje progoni svaku ženu, ali i svakog čovjeka koji pokušava da sačuva svoje ja. Na trenutak sam pomislila da iz njega sad progovara sociolog, dok se obraćao dušama koje odbijaju da se predaju:
“Čija si tako ničija? Pitaš sve dok bi svi da te imaju, kako oni hoće. A ne onako kako zaslužuješ. Misle da te znaju, šta ti stvarno treba. A sve je to tako daleko od tebe. Sve te priče, pogledi i lica. Svašta ti nude i obećavaju. A tebi je to smešno. A tebi je to jadno i glupo. A tebi je to sve viđeno i dosadno. Sve to već znaš. Kao toliko puta odgledani film. Misle da tako mogu da te kupe. A i ne slute koliko si ti iznad toga. Ti i tvoja sudbina. Čija si ti tako ničija? U svetu u kome kao da mora da se pripada nekome. A ne mora. Čija si? Kada je sve to daleko od tebe. I tvog svega. Samo bi da odeš. Samo bi da ćutiš. Samo bi da se spaseš. Samo bi, ma šta god. Samo ne sa njima. I pored njih. Samo ne tu, gde te zovu. Čija si tako ničija?”.
Samo se ne predaj
Pjesnik je završio taj žestoki obračun sa svijetom. Sada, kada nas je suočio s problemom, ponudio je jedino rešenje – povratak u unutrašnje utočište i podsjetio nas na to da duša nije proizvod.
“Čuvaj svoju dušu, dušo”, poručio je. “Svi misle da je poznaju bolje nego ti. Pričaju ti kakva je. Šta joj treba. Svi znaju bolje o tebi, od tebe. Čuvaj svoju dušu, dušo. Onaj unutrašnji glas spokoja. Kada ti kažu da moraš, a ne moraš. Kada ti nude zatvor umesto slobode. Za tvoje dobro. I svi sve rade za tvoje dobro. A tebi sve gore… Čuvaj svoju dušu, dušo. Samo ti znaš kako ti je. Šta je sve prošla i morala da prođe. Biće šta bude. Samo se ne predaj. I ostavi onaj deo sebe, za sebe. Čuvaj svoju dušu, dušo. Ko god da su ti roditelji. Samo ti sebe iznova stvaraš. Oni misle da znaju. I znaju. Ali samo ono što oni vide. A samo ti znaš jer osećaš. Čuvaj svoju dušu, dušo. Mnogo šta mora da se prođe. Ali kuda god da se ide. Ono svoje ne sme da se zaboravi. Zapostavi. I ostavi po strani. Šta god da te čeka. Ti znaš da će sve to da prođe. I da dolaze bolji dani. Kada će lakše da se diše, živi, voli…”
Ako svijet zaboravlja, Bosna ne zaboravlja. Sarajevo sigurno neće…
Ustali smo tiho. I dok su knjige s potpisom autora uz bonus zagrljaj otišle te noći širom grada koji je već utonuo u san, bar je proglasio fajront.
Prilazim Pjesniku i pitam ga kakvi su mu utisci. Odgovara jednostavno, bez velike pompe, onako kako i živi:
“Veoma sam zadovoljan, bilo je divno. Odlično organizovano, ljudi su bili divni”.
Zastaje na trenutak, a onda dodaje da mu je posebna čast što je Hanka Paldum bila tu, u publici.
“Mnogo mi znači što je prisustvovala Teatru, to mi je baš važno. Bilo je puno divnih ljudi, puno aplauza. Prenesene su emocije. Što sam imao da kažem – rekao sam. Možda mi je malo falilo više razgovora s ljudima, više komunikacije, ali suština je rečena. Nadam se novim nastupima, s drugačijim pričama, tekstovima, temama… Da prenesem dalje veru, nadu, prkos koje živim.”
Pitam ga, za kraj, o ličnoj liniji spasa: Da li ga je spasila neka pjesma.
Na trenutak se nasmije, pa kaže: “Ima jedna… Zove se Pustite me. Pusti me ti, oče… Pusti me ti, grade…”
Zašuti na trenutak, kao da se sjeća svakog stiha.
“Znači, taj jedan pokušaj da se oslobodim. Sve te pesme me spasavaju na svakodnevnom nivou. Ne jedna — ali svaka pomalo. Svaka čini deo celine.”
Samo je duša ostala
I te noći, u tom malom baru, shvatili smo da “Teatar iskrenosti” nije predstava. To je ispovjedaonica u kojoj smo svi dobili oprost. Oprost što smo zaboravljali da volimo na vrijeme, što smo zaboravljali da se sjetimo i što smo zaboravljali da smo, uprkos svemu, živi. I shvatila sam…
Shvatila sam da Pjesnik nije došao da nas nauči nečemu. Došao je da nas podsjeti na nešto. Da je iskrenost još moguća. Da je zajedništvo u ranjivosti jače od svake lažne zajednice koju nam nameću.
Jer ima nas. Još ima nas… Možda je to i smisao svega — da u zemlji gdje sve prolazi, bar duša ostane.
