Foto Matej Lesi
Razgovor počinjemo u Tranzitaniji. To je ona zemlja koju poznajemo po mirisu vlažnog asfalta i okusu hladnog duhana na peronima koji nikuda ne vode. Zemlja koja ne postoji na mapama, koju nosimo u kostima, ali niko ne želi da u njoj ostane zauvijek: prostor gdje se granice tope kao vlažan asfalt pod kišom koja pada već trideset godina.
To je prostor između država, između jezika koji se razumiju i politika koje se prave da se ne razumiju, između gradova koji nas oblikuju i onih koji nas više ne prepoznaju. Tranzitanija nema granice, ali ima osjećaj. Ima vlagu u vazduhu i onu tihu nelagodu koja prati ljude koji su predugo u pokretu da bi se još mogli nazvati putnicima, a previše svjesni da bi se ponovo zvali stanovnicima.
Iz takvog prostora, s perona na kojem se ne čeka dolazak, nego samo prolazak, piše Ognjen Aksentijević. Njegovi stihovi i proza ne nude kartu za izlazak iz Tranzitanije – oni su, prije, zapis njenih zakona, njenih tišina, njenih rijetkih trenutaka kada se u sivom ipak nazre neka druga nijansa.
Srećemo se na jednoj od onih stanica koje izgledaju kao da su ostale između vremena. Nije važno kojoj tačno pripada — da li je to južnjačka pruga koja još pamti miris leskovačke paprike, zapušteni peron beogradske Glavne ili neki zagrebački kolosijek s kojeg se odlazi tiše nego što se dolazi. Odnekud, a možda samo u mojoj glavi, odzvanjaju stihovi Indexa: “…čekaju voz što doći neće, pa da krenu putem sreće”. U Tranzitaniji, ti stihovi zvuče kao daleki eho potonulog svijeta. Ovdje se vozovi više ne čekaju zbog sreće, ovdje se na peronima stoji jer se nema gdje nazad, a napred je samo sivilo između država, identiteta i jezika, prostor u kojem je kretanje postalo sudbina, a dolazak samo kratka iluzija.
Ognjen sjedi prekoputa, ne kao neko ko čeka prevoz, već kao neko ko bilježi kretanje onih koji odlaze. Nema ovdje suvišnih riječi. Kafa iz automata je hladna, a razgovor počinje tamo gdje staje svaka nada o “putu sreće” – u srži tjeskobe koja nas određuje.
Tvoja poezija (“Um za morem, smrt za vratom”, “Rezervat odbeglih ptica”) nosi određenu vrstu hermetičnosti i unutrašnjeg krika. Kako si znao da je trenutak da pređeš na prozu (“Tesna zemlja”)? Da li je proza bila jedini način da “progovoriš” o stvarima koje su u stihovima ostajale previše zgusnute i neizrečene?
– Razliku između pesničkog i proznog izraza doživljavam jedino kao neku vrstu žanrovske distinkcije. Čini mi se da sve u pisanju počiva na nekoj unutrašnjoj rečenici koja nije prozna, a nije ni stih, već jedina jezička konstrukcija kojom je moguće izraziti se. Sličan osećaj verovatno ima svako ko pokušava da verbalizuje ono što ga zaokuplja. Nisam osećao potrebu da pošto-poto pišem roman, niti je to bio zadatak koji sam stavio pred sebe, ali sam sledeći prve impulse i intuiciju, početne motive ove poslednje knjige oblikovao kao prozni tekst. Zahvaljujući tome, naknadno su se otvarali njegovi dodatni aspekti i slojevi, pa je s motivima došla i ideja o karakterističnom protagonisti, funkcijama drugih likova i simbolici bočnih narativa, sve dok proces pisanja “Tesne zemlje” nije iz praćenja osećaja koji želim da izazovem tokom čitanja prerastao u koncizno strukturiranu priču koju je potrebno isplesti. U sve tri knjige bavio sam se dosta srodnim temama. Za neke od njih ponekad imam utisak da će uvek biti neizbežne, da li zbog toga što ne uspevam da ih do kraja “razradim” kroz pisanje ili zbog toga što se i one same neprekidno granaju i otvaraju nove mogućnosti za propitivanje. Pored te organske veze, imam utisak i da su “Rezervat odbeglih ptica” i “Tesna zemlja” vrlo komplementarne knjige. Mislim da njihovo uporedno čitanje može biti uzajamno obogaćujuće.
U tom prelazu iz poezije u prozu, iz stiha u priču, tjeskoba je dobila, čini se, i svoje ime i svoje tijelo. Tvoj prvi roman je “Tesna zemlja”. Da li je ta tjeskoba koju opisuješ zapravo geografska sudbina Balkana ili je to unutrašnji osjećaj čovjeka koji previše vidi i previše osjeća, pa mu svaka koža, svaka država i svaka soba postaju premale?
– Rekao bih da su obe varijante jednako primenljive za “Tesnu zemlju”. Slika globalnog juga, kome makar u unutarevropskom kontekstu pripada i Balkan, jedna je od temeljnih političkih ideja koje mogu da budu vrlo važne za čitanje, a uopštena ideja “Trećeg sveta” bila je temeljna za osmišljavanje fikcionalne zemlje Tranzitanije u koju je radnja romana smeštena. S druge strane, politički aspekti takođe su imali svoju funkciju u narativnoj strukturi. Oni su važni najpre kao kontekstualna okolnost koja oblikuje fikcionalni svet, dok je primarni fokus u pripovedanju svakako čovek i njegova sudbina u tom svetu, posredovana kroz (auto)refleksiju, porodični život, prijateljstvo, odrastanje i slično. Mislim da nas geografija neizbežno oblikuje, a isto važi i za sve socijalne aspekte života, ali teskobu koja preovladava u romanu najpre treba razumeti kao ishod nedostatka vere u solidarnost i zajedništvo. To je posledica opšteg utiska izneverenosti koji je, čini mi se, većini naroda na našem prostoru blizak.
Ako je temeljna tjeskoba posljedica iznevjerene solidarnosti, znači li to da je problem dublji od politike i geografije — da je riječ o ontološkoj usamljenosti? Tvoji likovi često djeluju kao da nose teret koji nije njihov, kao da su samo privremeni stanari u tijelima koja su oblikovali njihovi preci. Da li vjeruješ u književnu katarzu – može li tvoj lik (ili ti kroz njega) ikada zaista da “izađe” iz te tijesne zemlje, ili je jedini spas u tome da naučiš da dišeš u tom tjesnacu?
– Nisam siguran koliko moje pisanje uspeva da ostvari takav efekat, ali kao čitalac verujem da je književnost najpre tu da ponudi pitanja o svetu i nama samima koja ne uspevamo da postavimo, a propitivanje je svakako prostor katarze. Ako ne verujemo u mogućnost da nam književnost pomogne da osvestimo i demistifikujemo ono što nas okupira, potresa ili određuje na bilo koji način, čini mi se da ne verujemo ni da je čitanje nešto više od ubijanja vremena. Do istinskog prevladavanja teskobe ipak može dovesti jedino prepoznavanje – svet se oduvek menjao na ulici, i to onda kada se potlačenima nije više imalo šta oduzeti. Književnost sasvim sigurno neće promeniti ni naše ni globalno društvo, ali može pospešiti empatiju, a to je prvi korak ka težnji za nekim drugačijim životom.
Iz te ideje empatije i otpora izrasta i lik Omerte Belgrado, koja se ističe kao snažna, otporna figura – gotovo alegorija slobode i ženske snage nasuprot melanholičnom, dezerterskom intelektualcu Emilu Hubaču. Koliko su žene u tvom životu i čitanju oblikovale ovakve likove, i kako vidiš njihovu ulogu u rušenju patrijarhalnih struktura koje preživljavaju i u postjugoslovenskim društvima?
– Žene su, kako u mom ličnom iskustvu, tako i u mnogim istorijskim epohama na ovim prostorima neretko bile zaslužne za emancipaciju i promenu društvene paradigme. Omertinim likom, ali i simbolikom Duhovne republike Zicer koju sam koristio kao neku vrstu istorijskog predloška za oblikovanje sveta romana, želeo sam da skrenem malo više pažnje na to nasleđe i da ponudim alternativu sveta u kom danas živimo.
Kad je savjest bila jača od države
Pre sedam ili osam godina prvi put sam naišao na informacije o toj, (po mojim saznanjima) jedinoj antiratnoj republici na svetu, koja je 1992. godine proglašena u vojvođanskom selu Trešnjevac. Bila je to samo jedna od formulacija antiratnog delovanja većeg broja ljudi na širem prostoru Vojvodine tokom devedesetih godina. Inicijativa za ovaj protest protiv mobilizacije i rata potekla je od meštanki Trešnjevca, mahom prosvetnih i zdravstvenih radnica, koje su ratu probale da se suprotstave najpre idejom duhovne republike. Kada to nije bilo dovoljno, bile su spremne da svojim telima zaštite muškarce koji su po okolnim selima prinudno mobilisani, da stanu pred policijski kordon i tenkove. Tako redak primer solidarnosti i hrabrosti morao bi da bude u temelju posleratnog narativa na čitavom jugoslovenskom prostoru, kako u javnom diskursu, tako i, mnogo važnije, u obrazovanju. Stvarnost je, kao što znamo, znatno drugačija, ali zbog toga je možda još važnije ne dozvoliti da takav primer suprotstavljanja bude zaboravljen. Upravo je odupiranje i nepristajanje na nametnute uloge bilo koje vrste jedna od ideja koje se razrađuju u romanu i koje će, nadam se, čitaocima biti značajne.
Nasuprot naslijeđu Duhovne republike Zicer kao prostora solidarnosti i otpora, Evropa u romanu djeluje kao prostor dugog i bučnog raspada ostavljajući fragmente i “Sever” kao izolovane zone. Kako vidiš današnju Evropu – da li je još u fazi raspadanja, ili već u nekoj novoj, možda još opasnijoj formi? I kako književnost može doprinijeti da se iz tih fragmenata izgradi nešto emancipatorsko, poput Duhovne republike Zicer?
– Ideja o “smrti Evrope” u književnosti i umetnosti mnogo je starija od “Tesne zemlje”, a mene je zaokupljala u pisanju čak i mimo fikcije. U slikovitim interpretacijama te ideje često se ističe kako je Evropa kao predvodnica zapadnog sveta kontinuirano na samrti, a svaki put kada bi se njeno zdravstveno stanje dodatno pogoršalo, uspevala bi da izazivanjem velikih kriza i ratova kupi sebi još nekoliko decenija na samrtnom odru. Evropu danas vidim upravo u takvom stanju: kao podeljeno i višestruko raslojeno tlo pogodno za mnoge nove imperijalizme. Mnogo su preciznije to demistifikovali autori iz naše ne tako daleke prošlosti, pa se slične vizije Evrope mogu pronaći u romanima Miloša Crnjanskog i Miroslava Krleže ili u esejima Dubravke Ugrešić i mnogih drugih autora s našeg prostora. Verovatno jer se svaka od tih Evropinih mena oduvek reflektovala i na naše živote. Jedino što u tom nezavidnom istorijskom portretu teši je što se sa novim buđenjima šovinizma i ratnog profiterstva uvek budio i otpor. Nadam se da još uvek možemo da učinimo dovoljno da nepristajanjem na neki od verovatnih scenarija predupredimo mnogo puta varirane događaje.
U romanu se provlači ideja da je dezerterstvo (od vojske, države, naslijeđenih narativa) možda najradikalniji akt solidarnosti i slobode. Šta za tebe znači “dezerterstvo” u savremenom kontekstu – ne samo vojnom već i kulturnom, političkom ili ličnom? Može li književnost biti oblik dezerterstva od dominantnih priča o “našoj” istoriji?
– Dezerterstvo je svako odbijanje učešća u onome što se nameće kao neizbežno, kao scenario bez alternative, koji nedvosmisleno nanosi štetu drugom. Kao i u vojnom, i u svim drugim kontekstima počiva na prigovoru savesti i svesti o tome da smo posredno odgovorni i za ono što nas lično ne pogađa. Bez obzira na priču o globalnoj skrajnutosti koje smo se dotakli u drugom pitanju, ne treba gubiti iz vida da smo u odnosu na mnoge i dalje višestruko privilegovani, a ta privilegovanost sa sobom nosi udobnost koje se je teško odreći kada nema neposrednog interesa. Mislim da je to posebno primenjivo na nas muškarce, koji neretko dobijamo neke privilegije čak i kada ih ne očekujemo. Bilo mi je zanimljivo da tu ulogu pratim najpre iz perspektive porodičnog života, dok je rat samo još jedna posledica te “neostvarene muškosti”. Radikalno nepristajanje na sve ono što doživljavamo kao propratnu okolnost sistema u kom živimo može biti osnova za preosmišljavanje društva i za afirmisanje nekih drugačijih vrednosti. Književnost u tom kontekstu može poslužiti kao prostor za imaginiranje nekih stvarnijih svetova od onih koji nam se kroz “našu istoriju” posreduju kao jedini mogući. U knjigama postoji mnogo sagovornika, samo se čitanju mora pristupiti sa željom za komunikacijom.
Ako je dezerterstvo prije svega odbijanje naslijeđenih uloga i scenarija koji se predstavljaju kao neizbježni, onda se pitanje identiteta čini neizbježnim. Koliko je identitet generacije rođene devedesetih zapravo identitet posredovanih priča — porodičnih, nacionalnih, medijskih — a koliko je uopšte moguće izgraditi vlastiti, neopterećen identitet?
– Rekao bih da kod mnogih sa zrelim godinama dolazi do težnje da se o njihovoj generaciji s vremenskim odmakom ne govori kao o još jednoj “izgubljenoj generaciji”. Dosta je takvih na našem prostoru u poslednjih 150 godina i čini mi se da su sve te težnje – bile one rušilačke ili obnavljajuće spram nasleđa – nedvosmisleno vezane za istorijske prilike koje oblikuju oni pre nas. Dosta je nepovoljna ta pozicija – svet koji dobijamo na korišćenje stvoren je idejama onih pre nas, s idejom da ćemo u nasleđe dobiti nešto bolje od onoga što su oni dobili. Mi ćemo tako za one koji dolaze posle, opet po svojim merilima, stvarati svet s nekom drugačijom idejom. I čak i ako zaista bude bolji od onog u kom smo imali priliku da živimo, sva je prilika da neće biti krojen za one kojima je namenjen.
Ne postoji identitet bez tereta
Pitanje je da li bi se ta izglobljenost mogla prevladati čak i ako bismo postavljali ciljeve za čije rezultate i sami možemo snositi posledice. Nisam siguran da postoji identitet neopterećen drugima (porodicom, društvom u celini), ali verujem da ga to ne čini manje vlastitim. Uvek ono što jesmo gradimo u odnosu na nešto drugo, prihvatajući vrednosti koje smatramo bliskim i važnim, odbacujući tradicije koje se kose s tim. To je verovatno sudbina svake generacije. Razlikujemo se verovatno jedino po tome u kakvoj društvenoj klimi gradimo svoje identitete – koje se vrednosti u širem kontekstu afirmišu i da li okruženje blagonaklono gleda na samosvojnost. U skladu s tim, građenje ličnog identiteta kroz odrastanje i sazrevanje, pa i kroz kasnije etape života, u manjoj je ili većoj meri konfliktno, pa je i društvo koje ti pojedinci kasnije “nose” manje ili više rastrzano, podeljeno, otuđeno. Sve se opet svodi na empatiju i solidarnost. Verujem da nam je svima potrebno malo više svesti o tome da nismo sami na svetu i da je za ostvarenost pojedinca neophodno egalitarnije i pravednije društvo.
U svijetu u kojem se identitet neprestano pregovara između naslijeđa i vlastitog izbora, čini se da je i mjesto pripadanja postalo fluidno. Živiš između gradova i kulturnih prostora. Da li je današnji pisac nužno dislociran — i da li je dislociranost postala osnovno stanje savremene književnosti?
– Pre selidbe iz Beograda u Zagreb imao sam slično iskustvo pre desetak godina, kada sam se iz Leskovca doselio u Beograd i krenuo na fakultet. Svaki odlazak iz poznatog okruženja, makar i privremeni, menja i naš identitet na nekom nivou, a te promene su bolne, iako obogaćuju. Uvek osećate da nešto nedostaje, možda zbog toga što nas svaki grad u kom živimo trajno obeležava, pa deo njega nadalje nosimo sa sobom, dok deo sebe ostavljamo njemu. Posle deset godina života u Beogradu počeo sam da ga po mnogu čemu doživljavam kao svoj grad i nadam se da taj osećaj nikada neće nestati. Iz te perspektive osećaj dislociranosti može biti i dokaz da ne postojimo samo na mestu koje fizički nastanjujemo i da se još nekud možemo vratiti kući. Na obe selidbe odlučio sam se iz privatnih razloga, a kada ih sagledam sa distance, čini mi se da ni zbog jedne nisam siromašniji nego što sam bio, naprotiv. Što više o tome razmišljam, čini mi se da i u dislociranosti ima dosta privilegija. Razmišljanju svakako manje pristupam iz perspektive autora, jer je pisanje samo po sebi neki vid dislociranja iz stvarnosti, čak i ako se na nju neposredno oslanja. Autori nemaju nacionalnost, kako su mnogi pisci govorili, ali možda imaju geografsko poreklo, koje se kroz život usložnjava i širi ako je autor tome sklon. To neretko utiče i na književnost koju stvara, i to poprilično pozitivno, po mom čitalačkom utisku bar.
U prostoru stalnog pomjeranja i višestrukog pripadanja, i u književnosti našeg regiona djeluje kao da se neprestano pregovara između prošlosti i sadašnjosti. Da li savremena regionalna književnost još pokušava objasniti prošlost — ili napokon pokušava razumjeti sadašnjost?
– Mislim da jedno ne isključuje drugo. Propitivanje istorije pokazuje da smo deo nekog kontinuiteta i da, birajući svoju ličnu tradiciju, vodimo dijalog sa onim što prethodi. Uspostavljanjem nekog registra vrednosti koji korespondira sa nama, taj kontinuitet dobija nadgradnju, obogaćuje perspektive govoreći o sadašnjosti i omogućava da se dijalog nastavi i u budućnosti. Do problema dolazi kada, i kao autori i kao čitaoci, istoriji pristupamo fetišistički, tražeći od nje neponovljive kontroverze i nikada otkrivene tajne. Možda nam se zbog toga ponekad čini da prošlost nema puno toga da nam ponudi mimo senzacionalizma, baš kao i sadašnjost. Ako istoriji pristupamo kao povesti ideja i vrednosti, mislim da i sadašnjost možemo bolje razumeti, a mnogo toga u njoj i preduprediti.
Savremena produkcija poslednjih trideset godina pokazuje veliko interesovanje za različite narative prošlosti, obrađene kroz raznovrsna poetička usmerenja. Neretko se poslednjih godina ističe da smo preplavljeni knjigama koje obrađuju nasleđe i događaje iz devedesetih, i to je sasvim sigurno tačno. Ponekad se ta pojava koristi da ilustruje činjenicu da kod nas više nema “velikih pisaca” koji bi se bavili “univerzalnim temama”, što nije u potpunosti primenljivo na ovaj dosta disperzivni skup knjiga. Odabir teme sam po sebi ne govori ništa o vrednosti dela. Kada sam o tome razmišljam, čini mi se da je pozadina tog fenomena simptomatična – ratno razdoblje s kraja XX veka i, mnogo važnije, nasleđe devedesetih, s godinama se preobrazilo u kontinuiranu traumu koju naša društva ne uspevaju da prevladaju. Otud verovatno i potreba da se o tome iznova piše i da se makar kroz fikciju razrežu neka čvorišta koja velikom broju ljudi određuju život više od trideset godina. Možda razloge za to kako nam savremena produkcija izgleda delom treba tražiti i mimo književne istorije i kritike.
Pišeš i o teretu prošlosti. Smatraš li da je naš jezik (ovaj zajednički, a četverostruki) zapravo jedino sigurno utočište u kojem taj teret možemo odložiti, ili je sam jezik zapravo “mjesto zločina” na kojem se traume neprestano obnavljaju?
– Jezik mi pre deluje kao prostor demistifikacije. On ne podrazumeva nikakvu garantovanu udobnost i zadatost, već je poput legure – može dosta da istrpi i dozvoljava savijanje i oblikovanje kada znate kako se njime rukuje i šta s njim želite da uradite. Jasno je da se zbog toga upotrebljava u različite svrhe i služi različitim ciljevima, ali se kroz književnost možda u tu leguru može dodati najviše druge materije koja ga obogaćuje. Pisanje o prošlosti za mene je neodvojivo od demistifikovanja, kako lične, tako i kolektivne istorije. Nije nikada to u mom pisanju primarna namera, ali mislim da svako preispitivanje mora uključivati i demistifikovanje jednom kada se određene stvari spoznaju.
Ako je jezik prostor demistifikacije, urednički rad znači stalni susret s tuđim načinima oblikovanja tog prostora. Kao urednik u Raštanu i Edicijama Božičević, ti si onaj koji propušta ili zaustavlja tuđe svjetove. Da li te rad na tuđim rukopisima troši ili hrani? Postoji li trenutak kada kao urednik moraš da ubiješ pisca u sebi da bi prepoznao kvalitet u nečemu što je stilski potpuno suprotno tebi?
– Čitanje i uređivanje rukopisa neretko oduzima dosta energije, pa često posle duže izloženosti nekom rukopisu nema puno volje ni elana da se opet sedne za kompjuter, kojim god povodom, ali urednički proces isto tako može biti i podsticajan za preispitivanje ili razvijanje autorskih ideja. Nisam imao previše problema da razgraničim autorsku od uredničke uloge, možda zato što urednički rad ne posmatram u relaciji sa svojim pisanjem. Urednički posao zahteva podređivanje ideji autora s kojim radite, ali i njegovim mogućnostima. Možda je to najzahtevniji deo – naći srednju zemlju između onoga što određena knjiga može da bude s obzirom na osnovnu ideju rukopisa i najbolje knjige koju autor u tom trenutku može da napiše. Lako je reći da nešto nije dovoljno dobro, ali mislim da dobrog urednika odlikuje sposobnost da radi u najboljem interesu teksta. Uz pravi pristup, on može biti sjajan medijator između autorove vizije i onoga što je zapravo zapisano, možda čak može i navesti autora da ide preko svojih mogućnosti i okvira koje je zadao.
Što se stilske naklonosti tiče, mnogo češće imam priliku da radim s tekstovima koji mi čitalački možda ne bi bili među prvim izborima, ali je zato možda i dragocenije kada u takvom tekstu uspete da prepoznate vrednost, autentičnost, zanatsko umeće – dobru knjigu koja ima šta da ponudi čitaocima. Taj osećaj razvija se čitanjem, ali zahteva i određenu senzibilnost i osećaj da možete da doprinesete rukopisu koji uređujete. Treba, dakle, biti svestan i svojih mogućnosti i znati prepoznati da određeni tekst možda ima bolju perspektivu s drugim urednikom. Imao sam sreću da na svojim knjigama sarađujem s urednikom koji je na pravi način umeo da sagleda rukopise na kojima smo radili i zaista imam utisak da su sve tri knjige baš zbog toga mnogo bolje. Čini mi se da, zahvaljujući tom autorskom iskustvu, drugačije sagledavam i svoju uredničku ulogu – iako autorska pozicija u tom procesu ostaje neprikosnovena, književnost za mene jeste kolektivni čin, čak i pre nego što dođe do čitalaca. Ako se složimo da knjiga bez njih ne postoji, urednik je tu da da se pobrine da su pre prvog susreta svi kanali komunikacije između čitaoca i autora prohodni.
Kvadratni metar slobode
Razgovor se gasi bez naglog kraja. Nema zaključka koji bi nešto razriješio, niti ga treba biti. U Tranzitaniji, riječi su ionako samo privremeno boravište, pokušaj da se u jeziku, toj leguri koja trpi sve, izgradi makar jedan suveren kvadratni metar slobode.
Napolju, stanica je i dalje tamo gde smo je ostavili — zaglavljena između dva vremena, između onoga što smo naslijedili i onoga što tek treba da ispletemo. Nema voza sreće, a nema više ni onog dječijeg iščekivanja. Ostaje samo zapis o tišini, o dezerterstvu iz tuđih snova i o potrebi da se, uprkos svemu, ostane budan u sivilu.
Ognjen ustaje, ne da bi otišao, već da bi se vratio u rad na tuđim i sopstvenim svjetovima. On ne napušta peron, on je tu da nas podsjeti na to da katarza nije u bjekstvu, već u prepoznavanju. U Tranzitaniji se ne živi sretno, ali se, uz malo sreće i mnogo književnosti, u njoj može naučiti kako se diše punim plućima, čak i kad je zemlja tijesna.
Odlazim, a tišina perona postaje teža. Dok se udaljavam, kroz sivilo i vlagu dopire nastavak pjesme: “Živim život svoj, to je sve što sada imam ja”.
I možda je, na kraju, to dovoljno.
