Bosna i Hercegovina je opet tamo gdje najčešće završi kada veliki svijet počne govoriti da joj želi pomoći:
u čekaonici.
Christian Schmidt odlazi, novi visoki predstavnik još nije izabran, Amerika je ljuta, Evropa je neodlučna, a domaće političke strukture koje godinama testiraju granice države vjerovatno ne mogu vjerovati koliko im se međunarodna zajednica sama namjestila.
Jer ovo više nije samo pitanje imena.
Nije problem samo hoće li novi visoki predstavnik biti italijanski diplomata Antonio Zanardi Landi, francuski diplomata René Troccaz ili neko treći.
Pravo pitanje je mnogo ozbiljnije:
da li međunarodna zajednica uopće zna šta želi s Bosnom i Hercegovinom?
Ili je BiH opet postala mjesto gdje se testira američka nova politika, evropska nemoć, rusko sabotiranje i lokalna sposobnost da se svaka rupa u sistemu pretvori u političku ofanzivu?
Visoki predstavnik kao simptom, ne kao suština
OHR je u Bosni i Hercegovini odavno više od institucije.
Za jedne je posljednja sigurnosna mreža Dejtona.
Za druge je simbol protektorata.
Za treće je zgodan izgovor da se nikada ne preuzme puna odgovornost.
Ali sada, kada se Schmidt povlači, a nasljednik nije imenovan, vidi se koliko je čitava konstrukcija zapravo krhka.
Ne zato što jedan čovjek drži državu.
Nego zato što međunarodni okvir koji bi trebao čuvati Dejton ne može brzo i jasno odlučiti ni ko će preuzeti ključnu političku poziciju u trenutku kada se državne institucije godinama sistematski napadaju.
To je problem.
Jer ako je Bosna i Hercegovina zaista važna, onda se ne ostavlja u vakuumu.
Ako nije važna, neka to neko napokon kaže bez diplomatske poezije.
Amerika prijeti, ali pitanje je šta zapravo hoće
Sjedinjene Američke Države su, prema izvještajima, otvoreno poručile da evropska neodlučnost i neuspjeh PIC-a da izabere novog visokog predstavnika tjeraju Washington da preispita svoju ulogu u sadašnjem međunarodnom prisustvu u BiH.
To zvuči ozbiljno.
I jeste ozbiljno.
Ali ne nužno na način na koji se na prvu čini.
Amerika ovdje ne nastupa samo kao nervozni zaštitnik Dejtona kojem je dosta evropskog otezanja.
U pozadini je i promjena američke politike.
Manje “nation-buildinga”.
Više interesa.
Manje stare postratne arhitekture.
Više transakcija.
Manje priče o dugoročnom međunarodnom nadzoru.
Više poruke da Bosna i Hercegovina mora ući u novu fazu.
To samo po sebi ne mora biti loše.
Problem je što se nova faza ne može otvoriti tako što se prvo oslabi sigurnosni okvir, a onda se čeka da domaći akteri odjednom postanu odgovorni evropski demokrati.
Jer, da se ne lažemo, da su domaći politički akteri bili spremni za takvu zrelost, OHR odavno ne bi bio tema.
Evropa opet pokazuje zašto je Balkan ne shvata ozbiljno
Evropska unija je u ovoj priči posebno frustrirajuća.
Evropa stalno ponavlja da je budućnost Bosne i Hercegovine u EU.
Stalno govori o evropskom putu.
Stalno šalje poruke stabilnosti, reformi, proširenja i strateške važnosti Zapadnog Balkana.
A onda dođe konkretan trenutak.
Treba donijeti odluku.
Treba pokazati jedinstvo.
Treba zatvoriti prostor za politički haos.
I šta dobijemo?
Neodlučnost.
Frakcije.
Različite kandidate.
Diplomatsko čekanje.
Oprez koji se predstavlja kao mudrost, a često izgleda kao obični strah od odluke.
Evropa bi htjela biti glavni politički okvir za BiH, ali se često ponaša kao posmatrač koji komentariše požar s pristojne udaljenosti.
Ne možeš stalno govoriti da je Bosna evropska odgovornost, a onda u ključnim trenucima izgledati kao da čekaš da neko drugi prvi uđe u sobu.
Dodik i svi slični najbolje rade kada drugi oklijevaju
U Bosni i Hercegovini politički vakuum nikada ne ostaje prazan.
Ako ga ne popuni država, popuni ga kriza.
Ako ga ne popuni međunarodna jasnoća, popuni ga lokalna destrukcija.
To je pravilo koje smo naučili previše puta.
Svaki put kada međunarodna zajednica šalje nejasne poruke, oni koji žele slabiju BiH čuju poziv.
Svaki put kada Amerika i Evropa djeluju podijeljeno, domaći etnonacionalni centri moći dobiju prostor za novo testiranje.
Svaki put kada se kaže “još ćemo konsultovati”, neko već priprema novu odluku, novi zaključak, novu blokadu, novu provokaciju.
U takvom sistemu neodlučnost nije neutralna.
Neodlučnost je politički poklon onima koji igraju na raspad funkcionalnosti.
I zato pitanje visokog predstavnika nije samo međunarodno kadrovsko pitanje.
To je signal.
A signal koji trenutno dolazi iz Washingtona i evropskih prijestolnica izgleda otprilike ovako:
ne znamo još, svađamo se, čekajte.
U Bosni i Hercegovini to nije signal stabilnosti.
To je poziv za nove nervne slomove.
Najgore je što su svi već umorni od Bosne
Možda je najveći problem u tome što je međunarodna zajednica umorna od BiH.
Amerika je umorna od stare uloge globalnog arhitekte.
Evropa je umorna od Balkana koji stalno traži pažnju, ali nikako da postane “uredan”.
Domaći građani su umorni od države koja stalno preživljava, a rijetko živi.
Čak su i krize postale predvidive.
Dodik zaprijeti.
Sarajevo se uznemiri.
Zagreb nešto kalkuliše.
Beograd nešto “ne zna”.
Brisel pozove na dijalog.
Washington izda oštru poruku.
OHR nešto nametne ili ne nametne.
I onda sve krene ispočetka.
Ali umor nije politika.
Umor nije strategija.
Umor nije sigurnosna arhitektura.
A Bosna i Hercegovina je baš ona vrsta zemlje u kojoj umor velikih igrača mali igrači odmah pretvore u priliku.
OHR bez jasnog mandata je samo simbol na čekanju
Još jedno pitanje visi nad cijelom pričom: kakav će uopće biti novi visoki predstavnik?
Hoće li imati punu političku težinu?
Hoće li koristiti bonske ovlasti?
Hoće li biti čuvar Dejtona ili administrator njegovog tihog gašenja?
Hoće li međunarodna zajednica stajati iza njega?
Ili će ga već na početku poslati oslabljenog, kompromisnog i dovoljno nejasnog da ga svi mogu ignorisati?
Jer nije isto imenovati visokog predstavnika i imenovati visokog predstavnika koji ima stvarnu podršku.
Bosna je puna institucija koje postoje na papiru, a gube bitku u stvarnosti.
Ne treba joj još jedna takva.
Ako novi OHR bude samo simbol međunarodnog prisustva bez volje da djeluje, onda se neće riješiti problem.
Samo će se promijeniti ime na vratima.
Bosna kao ogledalo zapadne slabosti
BiH se često opisuje kao komplikovana zemlja.
I jeste komplikovana.
Ali ponekad se iza te formulacije krije lijenost velikih politika.
Jer nije Bosna komplikovana samo zato što ima entitete, kantone, narode, veto mehanizme, blokade, ustavne apsurde i historijske traume.
Bosna je komplikovana i zato što međunarodna zajednica nikada nije do kraja odlučila da li želi funkcionalnu državu ili trajno upravljanu krizu.
Funkcionalna država traži hrabre odluke.
Trajno upravljana kriza traži sastanke.
A sastanaka nikada ne manjka.
Rezultata mnogo češće.
Ova kriza oko visokog predstavnika zato nije samo bosansko pitanje.
Ona je ogledalo Zapada.
Pokazuje koliko se Amerika promijenila.
Pokazuje koliko Evropa ne zna šta bi sa vlastitim susjedstvom.
Pokazuje koliko Rusija i lokalni nacionalizmi znaju koristiti svaku pukotinu.
I pokazuje koliko je opasno kada se jedna zemlja drži u stanju vječne nedovršenosti.
Zaključak: ako nema jasne odluke, ima jasne poruke
Bosna i Hercegovina trenutno nema samo problem neimenovanog visokog predstavnika.
Ima problem poruke.
A poruka je loša.
Amerika prijeti preispitivanjem uloge.
Evropa ne može pokazati jedinstvo.
PIC ne uspijeva postići dogovor.
Schmidt odlazi.
Nasljednik kasni.
Domaći rušitelji države gledaju prostor.
Građani opet gledaju istu predstavu u kojoj svi govore da je BiH važna, ali se prema njoj ponašaju kao prema dosadnom problemu koji može čekati.
A Bosna ne može uvijek čekati.
Jer u ovoj zemlji čekanje nikada nije samo čekanje.
Čekanje je prostor u kojem neko već radi protiv države.
Ako međunarodna zajednica zaista želi stabilnu Bosnu i Hercegovinu, onda mora prestati slati dvostruke signale.
Ne može se istovremeno govoriti da je Dejton važan, a praviti krizu oko čuvara Dejtona.
Ne može se govoriti da je evropski put prioritet, a ponašati se kao da je BiH administrativna fusnota.
Ne može se prijetiti odlaskom svaki put kada saveznici ne poslušaju.
I ne može se očekivati da država bude stabilna ako oni koji tvrde da čuvaju njen mir izgledaju kao da se ne mogu dogovoriti ni oko dnevnog reda.
Bosna i Hercegovina nije savršena.
Nije laka.
Nije zahvalna.
Ali nije ni laboratorijski miš za tuđe geopolitičke eksperimente.
A ako je visoki predstavnik zaista potreban, onda ga treba imenovati jasno, brzo i s mandatom koji nešto znači.
Ako nije potreban, onda neka neko ima hrabrosti reći šta dolazi poslije.
Jer najopasnije za BiH nije uvijek ono što se odluči.
Ponekad je najopasnije kada niko ne odlučuje ništa.
