Jedan komentar iz Srbije možda je najbolje opisao razliku između Bosne i Hercegovine i Srbije nakon velike pobjede Zmajeva.
Korisnik Građanin5 napisao je:
“Ljudi se raduju, iskreno podržavaju svoju reprezentaciju, nema partijskih znakova, nema propagandnih govora, nema plaćenih dolazaka, nema Vučića…
Oni to rade namerno zato što Srbija i pored desetina miliona evra koje su uzeli oni iz Fudbalskog saveza i oko njega nije uspela da se plasira na svetsko prvenstvo…
Od svih učesnika kvalifikacija Svetskog prvenstva reprezentacija Srbije je uspela da pošalje Dragana Stojkovića Piksija, bivšeg selektora kome je usput milionima EUR platila taj put i njegovo neznanje.”
Grubo?
Jeste.
Ali politički precizno.
Jer ono što se sinoć vidjelo u Sarajevu nije bilo organizovano slavlje vlasti. Nije bilo stranačkih autobusa, režimskih transparenata, plaćenih masa i televizijskog režisera koji odlučuje ko će stajati u prvom redu.
Ljudi su izašli jer su htjeli.
Zbog reprezentacije.
Zbog pobjede.
Zbog osjećaja da je Bosna i Hercegovina, makar na jednu noć, normalna zemlja.
Srbija između fudbala i režima
U Srbiji se sport godinama ne može odvojiti od politike.
Veliki rezultati se predstavljaju kao zasluga države.
Neuspjesi se guraju pod tepih, prebacuju na pojedince ili pretvaraju u još jednu epizodu nacionalne frustracije.
A fudbal je možda najbolji primjer.
Dragan Stojković Piksi godinama je bio simbol velikih očekivanja, ali i sve većeg razočarenja. Guardian je još 2025. pisao o sumnjama u njegovu selektorsku sposobnost, “sporom i neinspirativnom” fudbalu Srbije, političkom utjecaju u fudbalskoj administraciji i navijačkoj razočaranosti.
Reuters je kasnije izvijestio da je Stojković podnio ostavku nakon poraza od Albanije 1:0 u kvalifikacijama za Svjetsko prvenstvo, u trenutku kada je Srbija ozbiljno zaostajala u grupi iza Engleske i Albanije.
To je suština problema.
Nije samo stvar u tome što Srbija nije otišla na Mundijal.
Stvar je u tome što je reprezentacija postala ogledalo sistema koji troši mnogo, obećava mnogo, proizvodi propagandu mnogo, a onda se čudi kada rezultat izostane.
Bosna bez scenografije
Bosna, naravno, nije uređena bajka.
Daleko od toga.
Ali upravo zato je slavlje Zmajeva bilo toliko snažno.
Jer nije izgledalo kao državni projekat.
Izgledalo je kao narodna emocija.
Ljudi nisu slavili zato što im je neko rekao da slave.
Nisu čekali političara da im objasni zašto je pobjeda važna.
Znali su sami.
To je ona razlika koju autor objave iz Srbije pogađa direktno: postoje trenuci kada se narod raduje, i postoje trenuci kada režim pokušava proizvesti radost.
Prvo je život.
Drugo je scenografija.
Vučićeva Srbija i strah od spontane emocije
Režimi ne vole spontanost.
Ne vole ni sport kada ga ne mogu kontrolisati.
U Srbiji Aleksandra Vučića posljednjih godina gotovo svaka velika društvena tema završava u političkom kadru vlasti. Reuters je ovih dana izvještavao i o velikim protestima u Novom Sadu, gdje su građani tražili prijevremene izbore i optuživali vlast za korupciju i zloupotrebu institucija, dok vlast te optužbe odbacuje.
Zato je slika Sarajeva za dio Srbije toliko jaka.
Jer pokazuje ono što propaganda ne može lako proizvesti: autentičnu radost.
Bez vođe.
Bez govora.
Bez režijskog plana.
Samo ljudi, zastave i reprezentacija.
I možda baš zato ta slika boli.
Ne zato što je Bosna idealna.
Nego zato što je, u tom trenutku, izgledala slobodnije.
