Danas su me opet pitali o fudbalu.
I opet sam ostao pomalo zbunjen.
Ne zbog ofsajda. Ne zbog VAR-a. Ni zbog toga ko će osvojiti Mundijal.
Nego zbog toga što ljudi uporno pokušavaju u najjednostavniju igru na svijetu ugurati sve ono od čega svakodnevno pokušavaju pobjeći.
Danas sam odgovarao na pitanja o rasizmu.
O politici.
O istoriji.
O nacionalizmu.
O zastavama.
O himnama.
O tome šta je neko rekao prije deset godina.
A lopta…
Lopta je cijelo vrijeme samo čekala da je neko šutne.
Primijetio sam da fudbal ima čudnu sudbinu.
Na terenu je igra.
Van terena postane ogledalo svega što ljudi nose u sebi.
Neko u njemu vidi radost.
Neko vidi priliku za svađu.
Neko dokaz da je njegova istorija važnija od tuđe.
A neko samo želi gledati dobar pas u prostor.
Ironično, lopta je vjerovatno najneutralnija stvar na stadionu.
Nju nije briga ko je lijevo.
Ko je desno.
Ko glasa za koga.
Ko se moli kome.
Koje je boje kože onaj koji će postići gol.
Za nju postoji samo jedno pitanje:
Jesam li prešla gol-liniju ili nisam?
Volio bih da ljudi ponekad razmišljaju jednako jednostavno.
Ako nešto zapisujem za kraj dana, onda je to ovo:
Fudbal nikada nije stvorio mržnju.
Samo je, kao ogledalo, pokazao ono što su ljudi već donijeli na stadion.
A možda bi bilo lijepo da ponekad donesemo nešto drugo.
Recimo…
Navijanje.
Za danas — dovoljno.
